Chapitro XXIV

Post du horoj li frapis sur la pordo de Bazarov. "Mi devas peti vian pardonon, ke mi malhelpas viajn sciencajn okupojn", komencis li, sidighante sur segho apud la fenestro, kaj apogis ambau manojn sur bela bastono kun ebura tenilo (ordinare li iris sen bastono): "sed mi estas devigita peti de vi kelke da minutoj de via tempo … ne pli multe."

"Mia tuta tempo estas al via dispono", respondis Bazarov, che kiu io trakuris sur la vizagho, tuj kiam Paulo Petrovich trapasis la sojlon de la pordo.

"Sufichas por mi kvin minutoj. Mi venis por prezenti al vi unu demandon."

"Demandon? Pri kio?"

"Volu kompleze auskulti min. En la komenco de via restado en la domo de mia frato, kiam mi ankorau ne rifutis al mi la plezuron diskuti kun vi, mi audis viajn opiniojn pri multaj temoj; sed, kiel mi memoras, nek inter ni, nek en mia cheesto iam naskighis diskuto pri la dueloj, pri la dueloj ghenerale. Permesu demandi vin, kia estas via opinio pri ili?"

Bazarov, kiu levighis renkonte al Paulo Petrovich, sidighis sur la rando de segho kaj krucis la brakojn.

"Jen mia opinio", diris li, "de la teoria vidpunkto la duelo estas sensencajho; sed de la praktika vidpunkto - tio estas alia afero."

"Tio estas, vi volas diri, se mi bone komprenas vin, ke kia ajn estus via teoria opinio pri la duelo, en la praktiko vi ne permesus vin ofendi sen postuli kontentigon."

"Vi plene divenis mian penson’*.

"Tre bone. Mi ghojas audi tion de vi. Viaj vortoj liberigas min de mia nescio…"

"De via necerteco, vi volas diri."

"Ne grave; mi uzas tian esprimon, por ke vi komprenu min; mi ne estas … seminaria rato. Viaj vortoj liberigas min de malghoja neceso. Mi decidis dueli kun vi."

Bazarov larghe malfermis la okulojn.

"Kun mi?"

"Nepre kun vi."

"Kial? Permesu demandi vin…"

"Mi povus klarigi al vi la kauzon", komencis Paulo Petrovich. "Sed mi preferas silenti pri ghi. Lau mia gusto vi estas superflua tie chi; mi ne povas trankvile vidi vin, mi vin malestimas, kaj se tio ne sufichas al vi …" La okuloj de Paulo Petrovich ekbrilis … ankau tiuj de Bazarov ekflamis.

"Tre bone", respondis li. "Pluaj klarigoj estas superfluaj. Vin atakis subita kaprico provi sur mi vian kavaliran ardecon. Mi povus rifuzi al vi la plezuron, sed se vi deziras …"

"Mi kore dankas vin", respondis Paulo Petrovich, "Mi do povas nun esperi, ke vi akceptos mian provokon kaj ne devigos min uzi superfortajn rimedojn."

"Tio estas, sen alegorioj, chi tiun bastonon?" kun malvarma sango respondis Bazarov. "Vi estas tute prava. Vi tute ne bezonas ofendi min. Cetere, tio ne estus tute sendanghera. Vi povas resti ghentilhomo. Mi akceptas vian provokon kiel ghentilhomo."

"Perfekte", respondis Paulo Petrovich kaj starigis la bastonon en angulo. "Restas diri kelke da vortoj pri la kondichoj de nia duelo, sed antaue mi dezirus ekscii, chu vi opinias formale necesa shajnigi malpacan disputon, kiu povas esti preteksto al mia provoko?"

"Ne, ni lasu la formalajhojn."

"Tia estas ankau mia opinio. Superflue ankau estas funde esplori la verajn kauzojn de nia konflikto. Ni malamas unu la alian. Chu tio ne sufichas?"

"Chu tio ne sufichas?" ripetis ironie Bazarov.

"Kio koncernas la kondichojn de la duelo, char ni ne havos sekundantojn … kie ni povus preni ilin?"

"Efektive, kie ni povus preni ilin?"

"Mi havas la honoron proponi al vi jenon: la duelo havos lokon morgau matene, je la sesa horo ekzemple, post la arbaro, je pistoletoj; la bariero je dek pashoj …"

"Je dek pashoj? bone; tio estas interspaco, suficha por nia malamo."

"Ok, se vi deziras?"

"Bone, kial ne?"

"Ni pafos dufoje; por chia okazo chiu el ni metos en sian poshon leteron, en kiu li mem kulpigos sin pri sia morto."

"Kun tio mi ne tute konsentas", respondis Bazarov. "Tio tro similas francan romanon, tio ne shajnos versimila."

"Eble. Tamen vi konsentu, ke ne estas agrable esti suspektata je mortigo?"

"Mi konsentas. Sed ekzistas rimedo por eviti chi tiun malagrablan akuzon. Ni ne havos sekundantojn, sed ni povas havi atestanton."

"Nome kiun? permesu demandi vin."

"Petron."

"Kiun Petron?

"La lakeon de via frato. Li estas homo, staranta sur la nivelo de la moderna progreso, kaj plenumos sian rolon kun la tuta comme il faut" (kiel decas), necesa en tiaj okazoj."

"Shajnas al mi, ke vi shercas, estimata sinjoro."

"Tute ne. Konsiderinte mian proponon, vi venos al la konkludo, ke ghi estas plena de prudento kaj simpleco. Oni ne povas kashi alenon en sako, kaj mi prenas sur min prepari lin konforme al la cirkonstanco kaj alkonduki lin al la kampo de la batalo."

"Vi daurigas la shercon", diris Paulo Petrovich, levighante de la segho. "Sed post la afabla preteco, kiun vi jhus montris, mi ne havas la rajton fari malfacilajhojn … Do chio estas aranghita … Chu vi posedas pistoletojn?"

"Por kio mi havus ilin, Paulo Petrovich, mi ne estas militisto."

"En tia okazo mi proponas al vi miajn. Vi povas kredi al mi, ke jam dum kvin jaroj mi ne uzis ilin."

"Jen trankviliga novajho."

Paulo Petrovich prenis sian bastonon …

"Nun, estimata sinjoro, restas nur danki vin kaj vin lasi al viaj okupoj. Mi havas la honoron adiaui vin."

"Ghis agrabla revido, mia estimata sinjoro", diris Bazarov, akompanante la gaston al la pordo.

Paulo Petrovich eliris kaj Bazarov staris momenton antau la pordo kaj subite ekkriis: "La diablo min prenu! Kiel bele kaj kiel malsaghe! Kian komedion ni ludis! Instruitaj hundoj tiel dancas sur la postaj piedoj. Sed ne eble estis rifuzi; alie li ekbatus min kaj tiam … (Bazarov palighis che chi tiu penso; lia tuta fiereco eksplodis). Tiam mi sufokus lin, kiel katidon." Li revenis al sia mikroskopo, sed lia koro estis ekscitita, kaj la trankvileco, necesa por la observoj, malaperis. Li vidis nin hodiau - pensis li - sed chu li volas esti defendanto de l' frato? Cetere, tiom da krio pro unu kiso? Chi tie estas kashita io alia. Chu li mem amas shin? Kompreneble, li amas; tio estas klara, kiel la tago. "Kia impliko! Malbela afero!" diris li fine, "malbela, de kiu ajn flanko oni ghin rigardas. Unue, oni devos submeti sian frunton al la kugloj kaj en chiu okazo forveturi; poste … Arkadio … kaj la bonulo Nikolao Petrovich. Malbela, malbela afero."

La tago pasis ankorau pli trankvile kaj malrapide ol ordinare. Fenichka kvazau malaperis de la mondo; shi sidis en sia chambro, kiel muso en sia truo. Nikolao Petrovich havis embarasitan mienon. Oni sciigis al li, ke en lia tritiko, sur kiu li fondis grandajn esperojn, aperis lolo. Paulo Petrovich premegis chiujn, ech Prokofichon, per sia glacia afableco. Bazarov komencis skribi leteron al sia patro, sed disshiris ghin kaj jhetis sub la tablon. Se mi mortos, ili ekscios, pensis li; sed mi ne mortos. Ne, ankorau longe mi vagos en la mondo. Li ordonis al Petro, ke li venu al li en la morgaua tago, che la tagigho, por tre grava afero; Petro imagis, ke li volas preni lin kun si Peterburgon. Bazarov kushighis malfrue, la tutan nokton turmentis lin strangaj songhoj … Sinjorino Odincov rondiris antau li, shi estis samtempe lia patrino, shin sekvis katino kun nigraj etaj lipharoj, tiu katino estis Fenichka; Paulo Petrovich aperis en la formo de granda arbaro, kaj tamen li devis dueli kontrau li.

Petro vekis lin je la kvara horo; li tuj sin vestis kaj eliris kun li. La mateno estis bela kaj fresha; malgrandaj, multkoloraj nubetoj kovris kvazau per siaj viloj la hele bluan chielon; eta roso tremis sur la folioj kaj herboj, arghente brilis sur la araneaj retoj; la malseka, malhela tero, shajne, ankorau konservis postesignojn de la matenrugho; de la tuta chielo la alaudoj vershis siajn kantojn. Bazarov atingis la arbaron, sidighis en la ombro che ghia rando kaj nur tiam sciigis al Petro, kian servon li atendas de li. La civilizitan lakeon ekregis morta timo; sed Bazarov trankviligis lin per la certigo, ke li devos fari nenion pli, ol stari flanke kaj rigardi de malproksime, kaj ke li submetas sin al neniu respondeco.

"Sed pripensu", aldonis li, "kian gravan rolon vi ludos!"

Petro disetendis la manojn, mallevis la kapon kaj kun verda vizagho sin apogis sur betulo.

La vojo de Marino arke chirkauis la arbaron; subtila polvo kushis sur ghi, ankorau de la hieraua tago ne tushita de rado au piedo. Bazarov nevole direktis sian rigardon sur chi tiun vojon, deshiris kaj mordis herbon kaj senchese ripetis al si: "Kia sensencajho!"’ La matena malvarmeto devigis lin kelke da fojoj ektremi … Petro malgaje ekrigardis lin, sed Bazarov nur ekridetis: li ne timis.

Chevalaj pashoj eksonis sur la vojo … Kamparano aperis de post la arboj. Li pelis antau si du chevalojn, kies piedoj estis ligitaj, kaj preterpasante Bazarovon, iel strange ekrigardis lin, ne demetante la chapon, kio konfuzis Petron kiel malbona antausigno. Jen ankau li frue levighis, pensis Bazarov, sed almenau por utila afero; kaj ni?

"Shajnas, ke la sinjoro venas", subite murmuretis Petro. Bazarov levis la kapon kaj ekvidis Paulon Petrovich. En malpeza jako el kvadratita shtofo kaj en pantalono blanka kiel negho, li rapide pashis sur la vojo; sub la brako li portis kesteton, chirkauvolvitan per verda drapo.

"Pardonu, shajnas, ke mi devigis vin atendi", diris li, salutante unue Bazarovon kaj poste Petron, en kiu li en tiu chi momento estimis ion kvazau sekundanton. "Mi ne volis veki mian lakeon."

"Ne grave", respondis Bazarov: "ankau ni jhus venis."

"Tiom pli bone!" Paulo Petrovich chirkaurigardis. "Oni vidas neniun, neniu malhelpos nin … Ni povas komenci?"

"Ni komencu."

"Novajn klarigojn, mi supozas, vi ne postulas?"

"Mi ne postulas."

"Chu vi volas sharghi?" demandis Paulo Petrovich, elprenante la pistoletojn el la kesteto.

"Ne; sharghu vi mem, kaj mi mezuros la pashojn. Mi havas pli longajn krurojn", aldonis Bazarov kun rideto. "Unu, du, tri"...

"Eugeno Vasilich", malfacile balbutis Petro (li tremis, kvazau li havus febron); "Faru, kion vi volas, sed mi foriros."

"Kvar ... kvin ..."

"Malproksimighu, amiko, malproksimighu iom. Vi povas ech starighi post arbo kaj shtopi al vi la orelojn, sed ne kovru la okulojn. Se iu falos, alkuru lin levi ... Ses ... sep ... ok ..." Bazarov haltis. "Sufiche?" demandis li, sin turnante al Paulo Petrovich: "eble ankorau du pashojn?"

"Kiel vi volas", respondis Paulo Petrovich, enigante la duan kuglon.

"Bone, ni aldonu ankorau du pashojn." Bazarov faris per la pinto de l' shuo strekon sur la tero. "Jen la bariero. Sed kiom da pashoj chiu el ni devas malproksimighi de la bariero? Tio estas ankau grava. Hierau ni tion ne diskutis."

"Dek, mi supozas", respondis Paulo Petrovich, donante al Bazarov ambau pistoletojn. " Volu kompleze elekti."

"Mi faros al vi la komplezon. Sed konsentu, Paulo Petrovich, ke nia duelo estas eksterordinara ghis ridindeco. Vi rigardu nur la fizionomion de nia sekundanto."

"Vi daurigas la shercojn", respondis Paulo Petrovich. "Mi ne neas la strangecon de nia duelo, sed mi opinias mia devo averti vin, ke mi intencas dueli serioze. A bon etendeur, salut!" (al bona audanto saluton!)

"Oh, mi ne dubas, ke ni decidighis ekstermi unu la alian; sed kial ne ridi iom kaj ne kunigi utile dulci? (la utilon kun la dolcho) Vi vidas: vi al mi france, kaj mi al vi latine."

"Mi duelos serioze", respondis Paulo Petrovich kaj iris sur sian lokon. Bazarov, siaflanke, kalkulis dek pashojn de la bariero kaj haltis.

"Vi estas preta?" demandis Paulo Petrovich.

"Perfekte."

"Antauen!"

Bazarov malrapide iris antauen kaj Paulo Petrovich faris la samon, metinte la maldekstran manon en la poshon, kaj iom post iom levis la tubon de la pistoleto ... Li celas rekte en mian nazon, pensis Bazarov, kaj kiel zorge li fermetas la okulon, rabisto! Tamen tio ne estas agrabla sento. Mi rigardos la chenon de lia poshhorlogho", ... Io akre ekzumis che la orelo de Bazarov kaj en la sama momento eksonis pafo. Mi audis, do mi ne estas trafita, li havis la tempon ekpensi. Li faris ankorau unu pashon kaj ne celante premis la risorton. Paulo Petrovich iom ektremis kaj kaptis sian tibion per la mano. Sango fluetis sur lia blanka pantalono. Bazarov jhetis flanken la pistoleton kaj proksimighis al sia kontrauulo.

"Vi estas vundita?" demandis li.

"Vi havis la rajton alvoki min ghis la bariero", diris Paulo Petrovich, "kaj la vundo estas bagatela. Lau la interkonsento chiu el ni havas ankorau unu pafon."

"Ne, pardonu, ni lasu ghin por alia okazo", respondis Bazarov kaj subtenis Paulon Petrovich, kiu komencis palighi. "Nun mi ne estas plu duelanto, sed kuracisto, kaj antau chio mi devas esplori la vundon. Petro, venu chi tien, Petro! Kie vi kashis vin?"

"Chio chi estas bagatelo ... Nenies helpon mi bezonas", diris Paulo Petrovich, apartigante la vortojn, "kaj ni ... devas ... ree ..." Li volis ektiri sian lipharon, sed lia mano malfortighis, la okuloj vualighis kaj li perdis la konscion.

"Jen surprizo! Sveno! Pro kio!" nevole ekkriis Bazarov, mallevante la vunditon sur la herbon. "Ni rigardu, kio estas?" Li prenis sian naztukon, vishis la sangon, palpis chirkau la vundo ... La osto estas sendifekta - murmuris li tra la dentoj - la kuglo enighis ne profunde, nur unu muskolo, vastus externus, estas tushita. Post tri semajnoj li povos danci! ... Tamen li svenis! Ah, chi tiuj nervaj homoj! Kiel maldika estas lia hauto."

"Mortigita?" eksonis post lia dorso la tremanta vocho de Petro.

Bazarov sin turnis.

"Iru, alportu akvon plej rapide, amiko, li vivos pli longe ol ni."

Sed la perfektigita servisto, shajne, ne komprenis liajn vortojn kaj restis senmova. Paulo Petrovich iom post iom malfermis la okulojn.

"Li agonias!" murmuretis Petro kaj faris la signon de l' kruco.

"Vi estas prava ... Kia malsagha fizionomio!" diris la vundita ghentilhomo, penante rideti.

"Kuru, alportu akvon, mil diabloj!" ekkriis Bazarov.

"Tio estas superflua. Tio estis momenta vertige (kapturnigho)... Helpu min sidighi ... jen tiel ... Sufichas bandaghi chi tiun gratajhon per io ajn, kaj mi piede iros hejmen, au oni povas sendi por mi kalesheton. Duelo, permesu diri tion al vi, ne ripetighas. Vi kondutis noble ... hodiau, hodiau, notu tion."

"Pri la tempo pasinta senutile estas rememori", respondis Bazarov, "kaj kio koncernas la estontan, pri ghi ankau super flue estus zorgi, char mi intencas senprokraste prepari miajn pakajhojn. Permesu, mi nur bandaghos vian piedon; via vundo ne estas danghera, tamen oni devas haltigi la sangon. Sed antau chio mi devas rekonsciigi chi tiun estajhon."

Bazarov skuis Petron je la kolumo kaj sendis lin venigi kalesheton.

"Ne timigu mian fraton", diris al li Paulo Petrovich, "nenion raportu al li."

Petro ekkuris galope; atendante lian revenon, ambau kontrauuloj sidis la tero kaj silentis. Paulo Petrovich penis ne rigardi Bazarovon; li ne volis pacighi kun li; li hontis pro sia flamemo, pro sia malsukceso, hontis pro la tuta afero, kvankam li sentis, ke ghi ne povis finigi pli feliche. Almenau li liberigos nin de sia persono, konsolis li sin mem, ankau tio estas bono.

La silento dauris, peza kaj malagrabla. Ambau kontrauuloj estis embarasitaj. Chiu el ili estis certa, ke la alia komprenas lin. Por amikoj tia konscio estas agrabla kaj tre malagrabla por malamikoj, precipe kiam oni povas nek klarigi la aferon, nek disiri.

"Chu ne tro forte mi bandaghis vian piedon?" demandis fine Bazarov.

"Ne, tute ne", respondis Paulo Petrovich kaj post momento aldonis: "Mian fraton ne eble estos trompi, ni devas diri al li, ke ni malpacighis kauze de politika problemo."

"Tre bone", respondis Bazarov. "Vi povas diri, ke mi insultis chiujn anglomenojn."

"Perfekte. Kion pensas pri ni, lau via opinio, chi tiu homo?" daurigis Paulo Petrovich, montrante la saman kamparanon, kiu kelke da minutoj antau la duelo pelis preter Bazarov la chevalojn, kaj revenante sur la sama vojo, rimarkis la sinjorojn, demetis la chapon kaj flankiris.

"Kiu povas scii!" respondis Bazarov, "plej kredeble li pensas pri nenio. La rusa kamparano estas la sama mistera nekonato, pri kiu tiel multe skribis sinjorino Radcliffe. Kiu povas kompreni lin! Li mem sin ne komprenas."

"Jen kia estas via opinio!" komencis Paulo Petrovich kaj subite ekkriis: "Rigardu, kian malsaghajhon faris via Petro! Mia frato galopas tien chi!"

Bazarov sin deturnis kaj ekvidis la palan vizaghon de Nikolao Petrovich, kiu sidis en la kalesheto. Li desaltis, antau ol la chevaloj haltis, kaj sin jhetis al la frato.

"Kion tio signifas?" diris li per tremanta vocho. "Vasilich, pro Dio, kio okazis!"

"Nenio", respondis Paulo Petrovich, "tute senbezone oni maltrankviligis vin. Mi iom malpacighis kun sinjoro Bazarov, kaj mi estas iom punita."

"Sed la motivo?"

"Kiel klarigi tion al vi? Sinjoro Bazarov nerespekte diris ion pri sir Robert Peel. Mi rapidas aldoni, ke en la tuta afero mi sola estas kulpa, kaj ke sinjoro Bazarov kondutis plej noble. Mi provokis lin."

"Granda Dio, mi vidas sangon!"

"Vi supozis, ke en miaj vejnoj fluas akvo? Sed tiu chi sangellaso ech estas utila por mi. Chu ne vere, doktoro? Helpu min sidighi en la kalesheto, kaj forpelu la melankolion. Morgau mi estos sana. Jen tiel, mi dankas vin. Antauen, kochero!"

Nikolao Petrovich sekvis piedire; Bazarov restis iom malantaue...

"Mi devas peti vin, zorgi pri mia frato", diris al li Nikolao Petrovich, "ghis kiam oni venigos de la urbo alian kuraciston." Bazarov silente klinis la kapon.

Post unu horo Paulo Petrovich jam kushis en la lito, kun la piedo bandaghita lau la reguloj de la arto. La tuta domo estis ekscitita: Fenichka preskau svenis, Nikolao Petrovich senvorte tordis siajn manojn kaj Paulo Petrovich ridis, shercis, precipe kun Bazarov; li surmetis delikatan batistan chemizon, elegantan matenan jakon kaj fezon, ne permesis, ke oni mallevu la kurtenojn kaj komike plendis pri la neceso sin deteni de la mangho.

Antau la nokto li iom ekfebris kaj havis kapdoloron. Venis kuracisto el la urbo. (Nikolao Petrovich ne obeis la postulon de l' frato, kaj Bazarov mem ne deziris tion; li sidis la tutan tagon flava de la kolero en sia chambro kaj nur por plej mal longa tempo venadis al la malsanulo; dufoje li renkontis Fenichkan, sed shi forkuris de li kun teruro). La nova kuracisto konsilis refreshigan trinkajhon kaj jesigis la aserton de Bazarov, ke neniu danghero minacas. Nikolao Petrovich diris al li, ke lia frato sin vundis mem pro nesingardemo; la kuracisto respondis: "hm!" sed ricevinte 25 rublojn en arghenta mono, aldonis:

"Vere, tio ofte okazas, jes."

Neniu en la domo sin senvestigis kaj kushighis. Nikolao Petrovich chiuminute eniris sur la piedfingroj en la chambron de l' frato kaj same eliris. La vundito dormetis de tempo al tempo, ion ghemis, diris al li france: "couchez vous" (enlitighu), kaj petis ion por trinki. Nikolao Petrovich devigis unu fojon Fenichkan alporti al li glason da limonado; Paulo Petrovich fikse shin ekrigardis kaj trinkis ghis la lasta guto. Antau la mateno la febro iom plifortighis, la vundito iom deliris. Komence Paulo Petrovich diris ne kunigeblajn vortojn; poste li subite malfermis la okulojn kaj ekvidinte la fraton che sia lito, zorgeme klinitan al li, li diris:

"Chu ne vere, Nikolao, Fenichka havas en si ion komunan kun Nelly?"

"Kun kia Nelly, Paulo!"

"Kiel vi povas demandi? Kun la princino P … Precipe en la supra parto de la vizagho. C’est de la meme famille" (ghi apartenas al la sama speco). Nikolao Petrovich respondis nenion kaj interne miris pri la viveco de la malnovaj sentoj de la homa koro. Jen kiam ghi elnaghis sur la suprajhon, pensis li.

"Ah, kiel mi amas chi tiun estajhon tiel sensignifan!" ghemis Paulo Petrovich, sopire metante la manojn sub la kapon. "Mi ne toleros, ke chi bravachulo kuraghu tushi…" murmuretis li post kelke da minutoj.

Nikolao Petrovich nur eksopiris; li ech ne suspektis, kiun koncernis la vortoj.

Bazarov venis al li en la sekvinta tago je la oka horo. Li jam enpakis chion kaj liberigis chiujn siajn ranojn, insektojn kaj birdojn. "Vi venis adiaui min?" diris Nikolao Petrovich, levighante renkonte al li.

"Jes".

"Mi komprenas vin kaj plene aprobas. Mia kompatinda frato, certe, estas kulpa: pro tio li estas punita. Li mem diris al mi, ke li metis vin en neeblecon agi alie. Mi kredas, ke vi ne povis eviti chi tiun duelon, kiu … kiu parte povas esti klarigita per la konstanta antagonismo de viaj reciprokaj opinioj. (Nikolao Petrovich implikighis en siaj vortoj). Mia frato estas homo de la malnova tempo, li estas flamema kaj obstina … Ni danku Dion, ke la afero tiel finighis. Mi faris chion por malhelpi la disvastigon de la famo."

"Mi lasos al vi mian adreson por la okazo, se la fakto havos sekvojn", diris Bazarov per indiferenta tono.

"Mi esperas, ke chio glate pasos, Eugeno Vasilich ... Mi tre bedauras, ke via gastado en mia domo havis ... tian finon. Tio estas tiom pli malagrabla, ke Arkadio ...,

"Mi kredeble vidos lin", interrompis Bazarov, kiun chiam malpaciencigis chiuj "klarigoj", kaj "deklaroj"; "se ne, mi petas, volu kompleze saluti lin en mia nomo kaj esprimi mian bedauron."

"Ankau mi petas …" respondis Nikolao Petrovich kun saluto.

Sed Bazarov ne atendis la finon de la frazo kaj foriris. Eksciinte pri la baldaua forveturo de Bazarov, Paulo Petrovich esprimis la deziron vidi lin kaj premis lian manon. Sed Bazarov ankau en tiu chi momento restis malvarma kiel glacio; li komprenis, ke Paulo Petrovich volis ludi la rolon de grandanima viro. Li ne sukcesis adiaui Fenichkan: li povis nur intershanghi kun shi rigardon tra la fenestro. Shia vizagho shajnis al li malghoja. "Kiu scias, chu shi ne tro serioze rigardas la aferon!" diris li al si mem. "Nu, shi iel konsolos sin!"

Petro estis tiel kortushita, ke li ploris sur lia shultro, ghis Bazarov trankviligis lin per la demando: "Chu viaj okuloj ne estis plantitaj en malseka loko?" Dunjasha devis forkuri en la arbaron, por kashi sian emocion. La kulpulo de la tuta malghojo suriris la veturilon kaj ekfumis cigaron. Kiam sur la kvara versto che kurbigo de la vojo lastfoje sin etendis antau liaj okuloj la linio de la konstruajhoj de Marino kun la nova sinjora domo, li nur krachis kaj murmurante: "Malbenitaj sinjoraj idoj", pli forte sin chirkauvolvis per la mantelo.

La stato de Paulo Petrovich baldau plibonighis; sed li devis resti en la lito chirkau unu semajnon. Li suferis sian "malliberigon", kiel li nomis ghin, sufiche pacience, sed oferis tro da zorgoj al la tualeto kaj senchese ordonis bruligi odekolonon. Nikolao Petrovich legis al li la gazetojn; Fenichka servis al li, kiel ordinare, alportis buljonon, limonadon, mole kuiritajn ovojn, teon; sed sekreta teruro ekregis shin chiufoje, kiam shi eniris en lian chambron. La neatendita ago de Paulo Petrovich timigis chiujn en la domo kaj shin pli ol la aliajn; sole Prokofich ne konfuzighis kaj vaste rakontis, ke ankau en lia tempo la sinjoroj duelis, "sed noblaj sinjoroj unu kontrau alia, kaj tiajn vagulojn oni ordonus, pro ilia bravacho, vipi en la stalo." La konscienco preskau nenion riprochis al Fenichka; sed la penso pri la vera kauzo de la konflikto iafoje turmentis shin; Paulo Petrovich rigardis shin iel strange … ech, turninte al li sian dorson, shi sentis sur si lian rigardon. Shi malgrasighis pro la konstanta interna maltrankvilo kaj, kiel tio ofte okazas, farighis ankorau pli bela.

Foje matene Paulo Petrovich sin sentis multe pli bone kaj transiris de la lito sur la sofon, kaj Nikolao Petrovich, demandinte pri lia farto, foriris en la drashejon. Fenichka alportis tason da teo, kaj metinte ghin sur la tablon, volis foriri. Paulo Petrovich haltigis shin.

"Kien vi tiel rapidas, Feodosia Nikolavna", komencis Ii; "chu vi havas ion por fari?"

"Ne ... Mi devas tie vershi teon."

"Dunjasha faros tion anstatau vi; sidu iom apud malsana homo. Cetere, mi devas interparoli kun vi."

Fenichka silente sidighis sur la rando de segho.

"Auskultu", komencis Paulo Petrovich kaj ektiris siajn lipharojn: "Jam antau longe mi volis demandi vin: vi kvazau timas min?"

"Mi?"

"Jes vi. Vi neniam rigardas min, kvazau via konscienco ne estus pura."

Fenichka palighis, sed ekrigardis Paulon Petrovich. Li shajnis al shi tiel stranga, ke shi nevole ektremis.

"Via konscienco ja estas pura?" murmuretis li.

"Kial ghi ne estus pura?" murmuretis shi.

"Chu mi povas scii! Cetere, al kiu vi povus esti kulpa? Al mi? Tio ne estas vershajna. Al aliaj personoj en chi tiu domo? Ankau tio ne estas kredebla. Al mia frato? Sed vi ja amas lin?"

"Mi amas."

"Per via tuta animo, per via tuta koro?"

"Mi amas Nikolaon Petrovich per mia tuta koro."

"Vere? Ekrigardu min, Fenichka (la unuan fojon li tiel nomis shin). Vi ja scias, ke estas granda peko mensogi!"

"Mi ne mensogas, Paulo Petrovich. Se mi ne amus Nikolao Petrovich, mi ne meritus vivi."

"Kaj vi shanghus lin je neniu?"

"Je kiu mi povus lin shanghi?"

"Je kiu? Chu mi scias! Jen ekzemple je tiu sinjoro, kiu jhus forlasis nin."

Fenichka levighis.

"Dio Sinjoro, pro kio vi, Paulo Petrovich turmentas min? Kion mi faris al vi? Kiel vi povas tiel paroli?"

"Fenichka", rediris Paulo Petrovich per malghoja vocho, "mi ja vidis…"

"Kion vi vidis?"

"Tie ... en la laubo."

Fenichka rughighis ghis la haroj.

"Chu tio estis mia kulpo?" respondis shi penege.

Paulo Petrovich levighis.

"Vi ne estas kulpa? Ne? Neniom?"

"Mi amas la solan Nikolaon Petrovich en la tuta mondo kaj ghis mia morto mi amos lin!" diris kun subita forto Fenichka, dum ploregoj bolis en shia gorgho. "Kaj kio koncernas tion, kion vi vidis, pri tio ech en la tago de la lasta jugho mi diros, ke mi ne estas, ke mi ne estis kulpa; prefere morti ol esti suspektata pri tia ago, ke mi … al mia bonfaranto, Nikolao Petrovich ..."

Shia vocho estingighis kaj samtempe shi eksentis, ke Paulo Petrovich prenis shian manon kaj premis ghin ... Shi ekrigardis lin kaj shtonighis pro miro... Li estis ankorau pli pala; liaj okuloj brilis kaj, kio estis ankorau pli miriga, peza, unuopa larmo rulighis sur lia vango.

"Fenichka!" diris li per stranga murmuro, "amu, amu mian fraton! Por neniu en la mondo perfidu lin, auskultu nenies parolojn! Pripensu, kio povas esti pli terura ol ami kaj ne esti amata! Neniam forlasu mian malfelichan Nikolaon."

Sekighis la larmoj de Fenichka kaj pasis shia timo - tiel granda estis shia miro. Sed kion shi sentis, kiam Paulo Petrovich, Paulo Petrovich mem alpremis shian manon al siaj lipoj kaj tiel tenis ghin, ne kisante, sed nur konvulsie sopirante de tempo al tempo ... "Granda Dio!" diris shi al si, "chu tio ne estas atako de la malsano?" En tiu momento dolore tremis en li lia tuta perdita vivo.

La shtuparo ekkrakis sub rapidaj pashoj ... Li forpushis Fenichkan kaj jhetis sian kapon sur la kusenon. La pordo malfermighis, kaj gaja, fresha, rughvanga aperis Nikolao Petrovich. Mitja same fresha kaj rughvanga, kiel la patro, saltis sole en chemizo sur lia brusto, alkrochante siajn nudajn piedetojn al la grandaj butonoj de lia palto.

Fenichka sin jhetis al li kaj chirkaupreninte lin kaj la filon, alpremis sian kapon al la shultro de Nikolao Petrovich. Li ekmiris; Fenichka, timema kaj modesta, neniam karesis lin en la cheesto de aliaj personoj.

"Kio estas al vi?" demandis li kaj rigardante la fraton, transdonis al shi Mitjan. "Vi ne fartas pli malbone?" li sin turnis al Paulo Petrovich.

Paulo Petrovich kashis la vizaghon en batistan naztukon.

"Ne … nenio … Kontraue, mi fartas multe pli bone."

"Vi tro frue transiris sur la sofon. Kien vi iras?" aldonis Nikolao Petrovich, sin turnante al Fenichka; sed shi jam brufermis la pordon.

"Mi alportis mian heroon, por montri lin al vi; li sopiris al sia onklo. Kial shi forportis lin? Sed kio estas al vi? Chu io okazis inter vi?"

"Frato!" solene ekparolis Paulo Petrovich.

Nikolao Petrovich ektremis. Li sentis konfuzon, li mem ne sciis kial.

"Frato", ripetis Paulo Petrovich, "promesu al mi plenumi mian peton."

"Kian peton? Parolu!"

"Ghi estas tre grava; de ghi, lau mia opinio, dependas la tuta felicho de via vivo. Dum la lasta tempo mi multe pensis pri tio, kion mi volas nun diri al vi ... Frato, plenumu vian devon, la devon de honesta kaj nobla homo. Chesigu la tenton, la malbonan ekzemplon por la aliaj, ekzemplon, kiun donas vi, la plej bona el la homoj!"

"Kion vi volas diri, Paulo?"

"Edzighu kun Fenichka … Shi amas vin, shi estas la patrino de via filo."

Nikolao Petrovich reiris unu pashon kaj brubatis la manojn. "Vi diras tion, Paulo? Vi, kiun mi opiniis chiam la plej ne fleksebla kontrauulo de tiaj edzighoj! Vi diras tion! Sed chu vi ne scias, ke sole pro la estimo al vi mi ne plenumis tion, kion vi tiel juste nomis mia devo?"

"Vane vi estimis min en chi tiu okazo", rediris kun malgaja rideto Paulo Petrovich. "Mi komencas pensi, ke Bazarov estis prava, kiam li riprochis al ni la aristokratismon. Ne, kara frato, ni chesu pozi kaj zorgi pri la opinio de la mondo; ni estas homoj jam maljunaj kaj humilaj; jam venis la tempo meti flanken chian vantajhon. Kiel vi tion tre bone diris, ni plenumu nian devon; vi vidos, ke ni ricevos aldone ankau la felichon."

Nikolao Petrovich sin jhetis por chirkaupreni la fraton. "Vi definitive malfermis al mi la okulojn", ekkriis li. "Prave mi asertis chiam, ke vi estas la plej bona kaj sagha homo en la mondo; nun mi vidas, ke vi estas same prudenta, kiel grandanima."

"Pli singarde, pli singarde", interrompis lin Paulo Petrovich. "Kompatu la piedon de via prudenta frato, kiu en sia kvindeka jaro duelis, kvazau subleutenanto. Do la afero estas decidita: Fenichka estos mia belle-soeur (bofratino)".

"Mia kara Paulo! Sed kion diros Arkadio?"

"Arkadio? Li triumfos, vi povas esti certa! La edzigho ne estas lau liaj principoj, sed tio flatos lian senton de la egaleco. Cetere, efektive, kion signifas chiuj chi kastoj au dixneuvieme siecle?" (en la deknaua jarcento)

"Ah, Paulo, Paulo! Permesu, ke mi ankorau unu fojon kisu vin. Ne timu, mi singarde…" La fratoj chirkauprenis unu la alian.

"Kiel vi opinias, chu oni ne devus tuj anonci al shi vian decidon?" demandis Paulo Petrovich.

"Por kio rapidi?" respondis Nikolao Petrovich. "Chu vi parolis kun shi pri tio?"

"Kun shi? Quelle idee!" (kia ideo!)

"Tre bone. Antau chio resanighu, kaj chi tio ne forkuros de ni, oni devas bone pripensi, konsideri ..."

"Sed vi ja decidighis!"

"Komprenebele mi decidighis, kaj mi dankas vin kore. Nun mi lasas vin; vi devas ripozi; chiu ekscito estas malutila por vi... Sed ni ankorau reparolos. Ekdormu, mia kara, kaj Dio donu al vi la sanon!"

Por kio li tiel dankas min, pensis Paulo Petrovich, restinte sola. Kvazau tio dependus ne de li! Kaj mi, tuj kiam li edzighos, forveturos ien malproksimen, Dresdenon au Florencon, kaj mi vivos tie, ghis mi mortachos.

Paulo Petrovich frotis sian frunton per odekolono kaj fermis la okulojn. Lumigita de la hela taga lumo, lia bela, malgrasa kapo kushis sur la blanka kuseno, kvazau kapo de mortinto ... Kaj efektive li estis mortinto.


XXIV

     Часа два спустя он стучался в дверь к Базарову.
     - Я должен извиниться,  что мешаю вам в ваших ученых занятиях,  - начал
он, усаживаясь на стуле у окна и опираясь обеими руками на красивую трость с
набалдашником из слоновой кости (он обыкновенно хаживал без трости),  - но я
принужден просить вас уделить мне пять минут вашего времени... не более.
     - Все мое время к вашим услугам,  -  ответил Базаров, у которого что-то
пробежало по лицу, как только Павел Петрович переступил порог двери.
     - С меня пяти минут довольно. Я пришел предложить вам один вопрос.
     - Вопрос? О чем это?
     - А  вот извольте выслушать.  В  начале вашего пребывания в  доме моего
брата,  когда я еще не отказывал себе в удовольствии беседовать с вами,  мне
случалось  слышать  ваши  суждения  о  многих  предметах;  но,  сколько  мне
помнится,  ни между нами,  ни в  моем присутствии речь никогда не заходила о
поединках,  о  дуэли вообще.  Позвольте узнать,  какое ваше  мнение об  этом
предмете?
     Базаров,  который встал было навстречу Павлу Петровичу,  присел на край
стола и скрестил руки.
     - Вот мое мнение,  -  сказал он. - С теоретической точки зрения дуэль -
нелепость; ну, а с практической точки зрения - это дело другое.
     - То есть вы хотите сказать,  если я только вас понял,  что какое бы ни
было ваше теоретическое воззрение на  дуэль,  на практике вы бы не позволили
оскорбить себя, не потребовав удовлетворения?
     - Вы вполне отгадали мою мысль.
     - Очень хорошо-с.  Мне  очень приятно это  слышать от  вас.  Ваши слова
выводят меня из неизвестности...
     - Из нерешимости, хотите вы сказать.
     - Это  все  равно-с;  я  выражаюсь так,  чтобы  меня  поняли;  я...  не
семинарская  крыса.   Ваши  слова  избавляют  меня  от  некоторой  печальной
необходимости. Я решился драться с вами.
     Базаров вытаращил глаза.
     - Со мной?
     - Непременно с вами.
     - Да за что? помилуйте.
     - Я  бы  мог объяснить вам причину,  -  начал Павел Петрович.  -  Но  я
предпочитаю умолчать о ней.  Вы, на мой вкус, здесь лишний; я вас терпеть не
могу, я вас презираю, и если вам этого не довольно...
     Глаза Павла Петровича засверкали... Они вспыхнули и у Базарова.
     - Очень хорошо-с,  -  проговорил он.  - Дальнейших объяснений не нужно.
Вам пришла фантазия испытать на  мне свой рыцарский дух.  Я  бы мог отказать
вам в этом удовольствии, да уж куда ни шло!
     - Чувствительно вам обязан,  -  ответил Павел Петрович, - и могу теперь
надеяться,  что  вы  примете  мой  вызов,  не  заставив  меня  прибегнуть  к
насильственным мерам.
     - То есть,  говоря без аллегорий,  к этой палке? - хладнокровно заметил
Базаров.  -  Это совершенно справедливо.  Вам нисколько не  нужно оскорблять
меня.  Оно же  и  не  совсем безопасно.  Вы  можете остаться джентльменом...
Принимаю ваш вызов тоже по-джентльменски.
     - Прекрасно,  - промолвил Павел Петрович и поставил трость в угол. - Мы
сейчас скажем несколько слов об условиях нашей дуэли;  но я  сперва желал бы
узнать,  считаете ли  вы  нужным прибегнуть к  формальности небольшой ссоры,
которая могла бы служить предлогом моему вызову?
     - Нет, лучше без формальностей.
     - Я сам так думаю. Полагаю также неуместным вникать в настоящие причины
нашего столкновения. Мы друг друга терпеть не можем. Чего же больше?
     - Чего же больше? - повторил иронически Базаров.
     - Что  же  касается до  самых  условий  поединка,  то  так  как  у  нас
секундантов не будет, - ибо где ж их взять?
     - Именно, где их взять?
     - То  я  имею  честь  предложить вам  следующее:  драться завтра  рано,
положим, в шесть часов, за рощей, на пистолетах; барьер в десяти шагах...
     - В десяти шагах? Это так; мы на это расстояние ненавидим друг друга.
     - Можно и восемь, - заметил Павел Петрович.
     - Можно; отчего же!
     - Стрелять два раза; а на всякий случай, каждому положить себе в карман
письмецо, в котором он сам обвинит себя в своей кончине.
     - Вот с этим я не совсем согласен,  -  промолвил Базаров. - Немножко на
французский роман сбивается, неправдоподобно что-то.
     - Быть   может.   Однако  согласитесь,   что   неприятно  подвергнуться
подозрению в убийстве?
     - Соглашаюсь.  Но  есть  средство избегнуть этого  грустного нарекания.
Секундантов у нас не будет, но может быть свидетель.
     - Кто именно, позвольте узнать?
     - Да Петр.
     - Какой Петр?
     - Камердинер вашего брата.  Он человек,  стоящий на высоте современного
образования,  и  исполнит свою роль со  всем необходимым в  подобных случаях
комильфо.
     - Мне кажется, вы шутите, милостивый государь.
     - Нисколько. Обсудивши мое предложение, вы убедитесь, что оно исполнено
здравого смысла и  простоты.  Шила  в  мешке не  утаишь,  а  Петра я  берусь
подготовить надлежащим образом и привести на место побоища.
     - Вы продолжаете шутить,  - произнес, вставая со стула, Павел Петрович.
- Но после любезной готовности,  оказанной вами, я не имею права быть на вас
в претензии... Итак, все устроено... Кстати, пистолетов у вас нет?
     - Откуда будут у меня пистолеты, Павел Петрович? Я не воин.
     - В таком случае предлагаю вам мои. Вы можете быть уверены, что вот уже
пять лет, как я не стрелял из них.
     - Это очень утешительное известие.
     Павел Петрович достал свою трость...
     - Засим,  милостивый государь,  мне  остается только благодарить вас  и
возвратить вас вашим занятиям. Честь имею кланяться.
     - До приятного свидания,  милостивый государь мой, - промолвил Базаров,
провожая гостя.
     Павел  Петрович  вышел,   а   Базаров  постоял  перед  дверью  и  вдруг
воскликнул: "Фу ты, черт! как красиво и как глупо! Экую мы комедию отломали!
Ученые собаки так на задних лапах танцуют.  А отказать было невозможно; ведь
он меня,  чего доброго,  ударил бы,  и тогда... (Базаров побледнел при одной
этой мысли;  вся его гордость так и  поднялась на  дыбы.)  Тогда пришлось бы
задушить его,  как котенка". Он возвратился к своему микроскопу, но сердце у
него расшевелилось,  и спокойствие, необходимое для наблюдений, исчезло. "Он
нас  увидел сегодня,  -  думал он,  -  но  неужели ж  это  он  за  брата так
вступился?  Да и что за важность поцелуй? Тут что-нибудь другое есть. Ба! да
не  влюблен ли  он  сам?  Разумеется,  влюблен;  это  ясно как  день.  Какой
переплет,  подумаешь!..  Скверно!  -  решил он наконец,  -  скверно, с какой
стороны ни  посмотри.  Во-первых,  надо будет подставлять лоб  и  во  всяком
случае уехать;  а  тут  Аркадий...  и  эта божья коровка,  Николай Петрович.
Скверно, скверно".
     День прошел как-то  особенно тихо и  вяло.  Фенечки словно на  свете не
бывало;  она сидела в своей комнатке,  как мышонок в норке. Николай Петрович
имел вид озабоченный. Ему донесли, что в его пшенице, на которую он особенно
надеялся, показалась головня. Павел Петрович подавлял всех, даже Прокофьича,
своею леденящею вежливостью.  Базаров начал было письмо к отцу,  да разорвал
его и бросил под стол.  "Умру,  - подумал он, - узнают; да я не умру. Нет, я
еще долго на свете маячить буду".  Он велел Петру прийти к нему на следующий
день чуть свет для важного дела;  Петр вообразил,  что он  хочет взять его с
собой в Петербург.  Базаров лег поздно,  и всю ночь его мучили беспорядочные
сны...  Одинцова кружилась перед ним,  она же  была его мать,  за ней ходила
кошечка с  черными усиками,  и  эта кошечка была Фенечка;  а  Павел Петрович
представлялся ему большим лесом,  с  которым он все-таки должен был драться.
Петр разбудил его в четыре часа; он тотчас оделся и вышел с ним.
     Утро было славное,  свежее; маленькие пестрые тучки стояли барашками на
бледно-ясной лазури;  мелкая роса  высыпала на  листьях и  травах,  блистала
серебром на паутинках;  влажная темная земля,  казалось, еще хранила румяный
след зари;  со всего неба сыпались песни жаворонков.  Базаров дошел до рощи,
присел в  тени на опушку и только тогда открыл Петру,  какой он ждал от него
услуги.  Образованный лакей  перепугался насмерть;  но  Базаров успокоил его
уверением,  что  ему  другого нечего  будет  делать,  как  только  стоять  в
отдалении да глядеть,  и что ответственности он не подвергается никакой.  "А
между тем, - прибавил он, - подумай, какая предстоит тебе важная роль!" Петр
развел руками, потупился и, весь зеленый, прислонился к березе.
     Дорога из  Марьина огибала лесок;  легкая пыль лежала на  ней,  еще  не
тронутая  со  вчерашнего  дня  ни  колесом,   ни  ногою.   Базаров  невольно
посматривал вдоль той  дороги,  рвал и  кусал траву,  а  сам все твердил про
себя:  "Экая глупость!" Утренний холодок заставил его раза два вздрогнуть...
Петр уныло взглянул на него, но Базаров только усмехнулся: он не трусил.
     Раздался топот конских ног по дороге... Мужик показался из-за деревьев.
Он  гнал  двух  спутанных лошадей  перед  собою  и,  проходя мимо  Базарова,
посмотрел на  него как-то  странно,  не ломая шапки,  что,  видимо,  смутило
Петра,  как недоброе предзнаменование.  "Вот этот тоже рано встал, - подумал
Базаров, - да, по крайней мере, за делом, а мы?"
     - Кажись, они идут-с, - шепнул вдруг Петр.
     Базаров поднял  голову  и  увидал  Павла  Петровича.  Одетый  в  легкий
клетчатый пиджак и белые,  как снег, панталоны, он быстро шел по дороге; под
мышкой он нес ящик, завернутый в зеленое сукно.
     - Извините,  я,  кажется,  заставил вас ждать, - промолвил он, кланяясь
сперва Базарову,  потом Петру,  в  котором он  в  это мгновение уважал нечто
вроде секунданта. - Я не хотел будить моего камердинера.
     - Ничего-с, - ответил Базаров, - мы сами только что пришли.
     - А!  тем лучше! - Павел Петрович оглянулся кругом. - Никого не видать,
никто не помешает... Мы можем приступить?
     - Приступим.
     - Новых объяснений вы, я полагаю, не требуете?
     - Не требую.
     - Угодно вам  заряжать?  -  спросил Павел  Петрович,  вынимая из  ящика
пистолеты.
     - Нет;  заряжайте вы, а я шаги отмеривать стану. Ноги у меня длиннее, -
прибавил Базаров с усмешкой. - Раз, два, три...
     - Евгений Васильич,  -  с  трудом пролепетал Петр  (он  дрожал,  как  в
лихорадке), - воля ваша, я отойду.
     - Четыре... пять... Отойди, братец, отойди; можешь даже за дерево стать
и  уши заткнуть,  только глаз не закрывай;  а повалится кто,  беги подымать.
Шесть...  семь...  восемь...  - Базаров остановился. - Довольно? - промолвил
он, обращаясь к Павлу Петровичу, - или еще два шага накинуть?
     - Как угодно, - проговорил тот, заколачивая вторую пулю.
     - Ну,  накинем еще  два шага.  -  Базаров провел носком сапога черту по
земле.  - Вот и барьер. А кстати: на сколько шагов каждому из нас от барьера
отойти? Это тоже важный вопрос. Вчера об этом не было дискуссии.
     - Я полагаю,  на десять, - ответил Павел Петрович, подавая Базарову оба
пистолета. - Соблаговолите выбрать.
     - Соблаговоляю.   А  согласитесь,  Павел  Петрович,  что  поединок  наш
необычаен до смешного. Вы посмотрите только на физиономию нашего секунданта.
     - Вам все желательно шутить,  -  ответил Павел Петрович. - Я не отрицаю
странности нашего  поединка,  но  я  считаю долгом предупредить вас,  что  я
намерен драться серьезно. A bon entendeur, salut!*
     ______________
     * Имеющий уши да слышит! (франц.).

     - О!  я не сомневаюсь в том,  что мы решились истреблять друг друга; но
почему  же  не  посмеяться и  не  соединить utile  dulci?*  Так-то:  вы  мне
по-французски, а я вам по-латыни.
     ______________
     * полезное с приятным (лат.).

     - Я  буду драться серьезно,  -  повторил Павел Петрович и отправился на
свое место.  Базаров,  с  своей стороны,  отсчитал десять шагов от барьера и
остановился.
     - Вы готовы? - спросил Павел Петрович.
     - Совершенно.
     - Можем сходиться.
     Базаров  тихонько двинулся вперед,  и  Павел  Петрович пошел  на  него,
заложив левую руку в карман и постепенно поднимая дуло пистолета...  "Он мне
прямо  в  нос  целит,  -  подумал  Базаров,  -  и  как  щурится старательно,
разбойник!  Однако это  неприятное ощущение.  Стану смотреть на  цепочку его
часов..."  Что-то  резко  зыкнуло около  самого уха  Базарова,  и  в  то  же
мгновенье раздался выстрел.  "Слышал, стало быть ничего", - успело мелькнуть
в его голове. Он ступил еще раз и, не целясь, подавил пружинку.
     Павел Петрович дрогнул слегка и хватился рукою за ляжку.  Струйка крови
потекла по его белым панталонам.
     Базаров бросил пистолет в сторону и приблизился к своему противнику.
     - Вы ранены? - промолвил он.
     - Вы имели право подозвать меня к барьеру, - проговорил Павел Петрович,
- а это пустяки. По условию каждый имеет еще по одному выстрелу.
     - Ну, извините, это до другого раза, - отвечал Базаров и обхватил Павла
Петровича,  который начинал бледнеть.  - Теперь я уже не дуэлист, а доктор и
прежде всего должен осмотреть вашу  рану.  Петр!  поди сюда,  Петр!  куда ты
спрятался?
     - Все это вздор...  Я  не  нуждаюсь ни  в  чьей помощи,  -  промолвил с
расстановкой Павел Петрович, - и... надо... опять... - Он хотел было дернуть
себя за ус, но рука его ослабела, глаза закатились, и он лишился чувств.
     - Вот  новость!  Обморок!  С  чего бы!  -  невольно воскликнул Базаров,
опуская Павла Петровича на траву.  -  Посмотрим,  что за штука?  -  Он вынул
платок,  отер кровь,  пощупал вокруг раны...  -  Кость цела,  -  бормотал он
сквозь зубы, - пуля прошла неглубоко насквозь, один мускул, vastus externus,
задет.  Хоть пляши через три недели!..  А  обморок!  Ох,  уж эти мне нервные
люди! Вишь, кожа-то какая тонкая.
     - Убиты-с? - прошелестел за его спиной трепетный голос Петра.
     Базаров оглянулся.
     - Ступай за водой поскорее, братец, а он нас с тобой еще переживет.
     Но  усовершенствованный слуга,  казалось,  не  понимал его  слов  и  не
двигался с  места.  Павел  Петрович медленно открыл  глаза.  "Кончается!"  -
шепнул Петр и начал креститься.
     - Вы правы...  Экая глупая физиономия!  -  проговорил с  насильственною
улыбкой раненый джентльмен.
     - Да ступай же за водой, черт! - крикнул Базаров.
     - Не нужно...  Это был минутный vertige...*  Помогите мне сесть...  вот
так...  Эту  царапину стоит только чем-нибудь прихватить,  и  я  дойду домой
пешком,  а не то можно дрожки за мной прислать.  Дуэль,  если вам угодно, не
возобновляется. Вы поступили благородно... сегодня, сегодня - заметьте.
     ______________
     * головокружение... (франц.).

     - О прошлом вспоминать незачем, - возразил Базаров, - а что касается до
будущего,  то  о  нем  тоже не  стоит голову ломать,  потому что  я  намерен
немедленно улизнуть.  Дайте,  я  вам  перевяжу теперь ногу;  рана ваша -  не
опасная,  а все лучше остановить кровь. Но сперва необходимо этого смертного
привести в чувство.
     Базаров встряхнул Петра за ворот и послал его за дрожками.
     - Смотри,  брата не испугай,  - сказал ему Павел Петрович, - не вздумай
ему докладывать.
     Петр помчался;  а  пока он бегал за дрожками,  оба противника сидели на
земле и молчали.  Павел Петрович старался не глядеть на Базарова; помириться
с ним он все-таки не хотел;  он стыдился своей заносчивости,  своей неудачи,
стыдился  всего  затеянного  им   дела,   хотя  и   чувствовал,   что  более
благоприятным образом оно кончиться не  могло.  "Не будет,  по крайней мере,
здесь торчать,  - успокаивал он себя, - и на том спасибо". Молчание длилось,
тяжелое и неловкое.  Обоим было нехорошо. Каждый из них сознавал, что другой
его  понимает.  Друзьям это сознание приятно,  и  весьма неприятно недругам,
особенно когда нельзя ни объясниться, ни разойтись.
     - Не туго ли я завязал вам ногу? - спросил наконец Базаров.
     - Нет,  ничего,  прекрасно, - отвечал Павел Петрович и, погодя немного,
прибавил:  -  Брата не обманешь,  надо будет сказать ему,  что мы повздорили
из-за политики.
     - Очень хорошо,  - промолвил Базаров. - Вы можете сказать, что я бранил
всех англоманов.
     - И прекрасно.  Как вы полагаете, что думает теперь о нас этот человек?
- продолжал Павел  Петрович,  указывая на  того  самого  мужика,  который за
несколько  минут  до  дуэли  прогнал  мимо  Базарова  спутанных  лошадей  и,
возвращаясь назад по дороге, "забочил" и снял шапку при виде "господ".
     - Кто ж его знает!  - ответил Базаров, - всего вероятнее, что ничего не
думает.  Русский мужик -  это тот самый таинственный незнакомец,  о  котором
некогда так много толковала госпожа Ратклифф. Кто его поймет? Он сам себя не
понимает.
     - А!  вот вы как!  -  начал было Павел Петрович и  вдруг воскликнул:  -
Посмотрите, что ваш глупец Петр наделал! Ведь брат сюда скачет!
     Базаров обернулся и увидел бледное лицо Николая Петровича, сидевшего на
дрожках.  Он соскочил с  них,  прежде нежели они остановились,  и бросился к
брату.
     - Что это значит?  -  проговорил он  взволнованным голосом.  -  Евгений
Васильич, помилуйте, что это такое?
     - Ничего,  -  отвечал Павел Петрович,  -  напрасно тебя потревожили. Мы
немножко повздорили с господином Базаровым, и я за это немножко поплатился.
     - Да из-за чего все вышло, ради Бога?
     - Как  тебе  сказать?  Господин Базаров непочтительно отозвался о  сэре
Роберте Пиле.  Спешу прибавить,  что во всем этом виноват один я, а господин
Базаров вел себя отлично. Я его вызвал.
     - Да у тебя кровь, помилуй!
     - А  ты полагал,  у  меня вода в  жилах?  Но мне это кровопускание даже
полезно.  Не правда ли,  доктор?  Помоги мне сесть на дрожки и не предавайся
меланхолии. Завтра я буду здоров. Вот так; прекрасно. Трогай, кучер.
     Николай Петрович пошел за дрожками; Базаров остался было назади...
     - Я должен вас просить заняться братом,  - сказал ему Николай Петрович,
- пока нам из города привезут другого врача.
     Базаров молча наклонил голову.
     Час спустя Павел Петрович уже лежал в  постели с  искусно забинтованною
ногой.  Весь дом  переполошился;  Фенечке сделалось дурно.  Николай Петрович
втихомолку ломал себе  руки,  а  Павел Петрович смеялся,  шутил,  особенно с
Базаровым;  надел тонкую батистовую рубашку,  щегольскую утреннюю курточку и
феску,  не позволил опускать шторы окон и забавно жаловался на необходимость
воздержаться от пищи.
     К  ночи с ним,  однако,  сделался жар;  голова у него заболела.  Явился
доктор из города.  (Николай Петрович не послушался брата,  да и  сам Базаров
этого желал;  он целый день сидел у  себя в комнате,  весь желтый и злой,  и
только на  самое короткое время забегал к  больному;  раза два ему случилось
встретиться с  Фенечкой,  но она с ужасом от него отскакивала.) Новый доктор
посоветовал прохладительные питья,  а в прочем подтвердил уверения Базарова,
что опасности не предвидится никакой.  Николай Петрович сказал ему, что брат
сам себя поранил по  неосторожности,  на  что доктор отвечал:  "Гм!"  -  но,
получив тут же в  руку двадцать пять рублей серебром,  промолвил:  "Скажите!
это часто случается, точно".
     Никто в  доме не ложился и  не раздевался.  Николай Петрович то и  дело
входил на  цыпочках к  брату и  на цыпочках выходил от него;  тот забывался,
слегка охал,  говорил ему по-французски:  "Conchez-vous"*,  - и просил пить.
Николай Петрович заставил раз  Фенечку поднести ему  стакан лимонаду;  Павел
Петрович посмотрел на  нее  пристально и  выпил стакан до  дна.  К  утру жар
немного усилился,  показался легкий бред.  Сперва Павел  Петрович произносил
несвязные слова;  потом он вдруг открыл глаза и,  увидав возле своей постели
брата, заботливо наклонившегося над ним, промолвил:
     ______________
     * Ложитесь (франц.).

     - А не правда ли, Николай, в Фенечке есть что-то общее с Нелли?
     - С какою Нелли, Паша?
     - Как это ты  спрашиваешь?  С  княгинею Р...  Особенно в  верхней части
лица. C'est de la meme famille.*
     ______________
     * В том же роде (франц.).

     Николай Петрович ничего не отвечал,  а сам про себя подивился живучести
старых чувств в человеке.
     "Вот когда всплыло", - подумал он.
     - Ах,  как  я  люблю это пустое существо!  -  простонал Павел Петрович,
тоскливо закидывая руки за  голову.  -  Я  не  потерплю,  чтобы какой-нибудь
наглец посмел коснуться... - лепетал он несколько мгновений спустя.
     Николай Петрович только вздохнул; он и не подозревал, к кому относились
эти слова.
     Базаров явился к  нему на  другой день,  часов в  восемь.  Он успел уже
уложиться и выпустить на волю всех своих лягушек, насекомых и птиц.
     - Вы  пришли  со  мной  проститься?   -  проговорил  Николай  Петрович,
поднимаясь ему навстречу.
     - Точно так-с.
     - Я  вас  понимаю и  одобряю вас  вполне.  Мой  бедный  брат,  конечно,
виноват:  за  то  он  и  наказан.  Он  мне  сам  сказал,  что поставил вас в
невозможность иначе действовать. Я верю, что вам нельзя было избегнуть этого
поединка,  который...  который до  некоторой степени объясняется одним  лишь
постоянным антагонизмом ваших взаимных воззрений.  (Николай Петрович путался
в  своих  словах.)  Мой  брат  -  человек  прежнего  закала,  вспыльчивый  и
упрямый...  Слава Богу,  что еще так кончилось.  Я  принял все нужные меры к
избежанию огласки...
     - Я вам оставлю свой адрес на случай,  если выйдет история,  -  заметил
небрежно Базаров.
     - Я  надеюсь,  что никакой истории не выйдет,  Евгений Васильич...  Мне
очень жаль,  что ваше пребывание в моем доме получило такое...  такой конец.
Мне это тем огорчительнее, что Аркадий...
     - Я,  должно быть, с ним увижусь, - возразил Базаров, в котором всякого
рода "объяснения" и  "изъявления" постоянно возбуждали нетерпеливое чувство,
- в  противном случае прошу вас поклониться ему от меня и  принять выражения
моего сожаления.
     - И  я прошу...  -  ответил с поклоном Николай Петрович.  Но Базаров не
дождался конца его фразы и вышел.
     Узнав об  отъезде Базарова,  Павел Петрович пожелал его видеть и  пожал
ему руку.  Но Базаров и тут остался холоден как лед;  он понимал,  что Павлу
Петровичу хотелось повеликодушничать.  С Фенечкой ему не удалось проститься:
он  только переглянулся с  нею из  окна.  Ее  лицо показалось ему печальным.
"Пропадет,  пожалуй!  -  сказал он про себя...  - Ну, выдерется как-нибудь!"
Зато Петр расчувствовался до того,  что плакал у него на плече, пока Базаров
не охладил его вопросом:  "Не на мокром ли месте у  него глаза?" -  а Дуняша
принуждена была убежать в рощу,  чтобы скрыть свое волнение.  Виновник всего
этого горя взобрался на телегу, закурил сигару, и когда на четвертой версте,
при повороте дороги, в последний раз предстала его глазам развернутая в одну
линию кирсановская усадьба с своим новым господским домом, он только сплюнул
и, пробормотав: "Барчуки проклятые", - плотнее завернулся в шинель.
     Павлу Петровичу скоро полегчило;  но  в  постели пришлось ему пролежать
около недели.  Он переносил свой, как он выражался, плен довольно терпеливо,
только  уж  очень  возился с  туалетом и  все  приказывал курить одеколоном.
Николай Петрович читал ему  журналы,  Фенечка ему  прислуживала по-прежнему,
приносила бульон,  лимонад,  яйца всмятку,  чай; но тайный ужас овладевал ею
каждый раз,  когда она  входила в  его  комнату.  Неожиданный поступок Павла
Петровича запугал всех людей в  доме,  а  ее больше всех;  один Прокофьич не
смутился  и  толковал,  что  и  в  его  время  господа  дирывались,  "только
благородные господа между собою,  а  этаких прощелыг они бы  за  грубость на
конюшне отодрать велели".
     Совесть почти не упрекала Фенечку,  но мысль о  настоящей причине ссоры
мучила ее по временам; да и Павел Петрович глядел на нее так странно... так,
что она,  даже обернувшись к нему спиною, чувствовала на себе его глаза. Она
похудела от непрестанной внутренней тревоги и, как водится, стала еще милей.
     Однажды -  дело  было  утром -  Павел Петрович хорошо себя чувствовал и
перешел  с  постели  на  диван,  а  Николай Петрович,  осведомившись об  его
здоровье,  отлучился на гумно.  Фенечка принесла чашку чаю и, поставив ее на
столик, хотела было удалиться. Павел Петрович ее удержал.
     - Куда вы так спешите,  Федосья Николаевна?  -  начал он. - Разве у вас
дело есть?
     - Нет-с... да-с... Нужно там чай разливать.
     - Дуняша это  без вас сделает;  посидите немножко с  больным человеком.
Кстати, мне нужно поговорить с вами.
     Фенечка молча присела на край кресла.
     - Послушайте, - промолвил Павел Петрович и подергал свои усы, - я давно
хотел у вас спросить: вы как будто меня боитесь?
     - Я-с?..
     - Да, вы. Вы на меня никогда не смотрите, точно у вас совесть не чиста.
     Фенечка покраснела,  но  взглянула на Павла Петровича.  Он показался ей
каким-то странным, и сердце у ней тихонько задрожало.
     - Ведь у вас совесть чиста? - спросил он ее.
     - Отчего же ей не быть чистою? - шепнула она.
     - Мало ли отчего!  Впрочем,  перед кем можете вы быть виноватою? Передо
мной?  Это  невероятно.  Перед другими лицами здесь в  доме?  Это  тоже дело
несбыточное. Разве перед братом? Но ведь вы его любите?
     - Люблю.
     - Всей душой, всем сердцем?
     - Я Николая Петровича всем сердцем люблю.
     - Право?  Посмотрите-ка  на меня,  Фенечка (он в  первый раз так назвал
ее...). Вы знаете - большой грех лгать!
     - Я не лгу,  Павел Петрович. Мне Николая Петровича не любить - да после
этого мне и жить не надо!
     - И ни на кого вы его не променяете?
     - На кого ж могу я его променять?
     - Мало ли на кого! Да вот хоть бы на этого господина, что отсюда уехал.
     Фенечка встала.
     - Господи Боже мой,  Павел Петрович,  за что вы меня мучите?  Что я вам
сделала? Как это можно такое говорить?..
     - Фенечка,  -  промолвил печальным голосом Павел  Петрович,  -  ведь  я
видел...
     - Что вы видели-с?
     - Да там... в беседке.
     Фенечка зарделась вся до волос и до ушей.
     - А чем же я тут виновата? - произнесла она с трудом.
     Павел Петрович приподнялся.
     - Вы не виноваты? Нет? Нисколько?
     - Я  Николая Петровича одного на  свете  люблю  и  век  любить буду!  -
проговорила с внезапною силой Фенечка, между тем как рыданья так и поднимали
ее горло,  -  а что вы видели, так я на Страшном суде скажу, что вины моей в
том нет и  не было,  и  уж лучше мне умереть сейчас,  коли меня в таком деле
подозревать могут, что я перед моим благодетелем, Николаем Петровичем...
     Но тут голос изменил ей,  и в то же время она почувствовала,  что Павел
Петрович ухватил и  стиснул ее  руку...  Она  посмотрела на  него,  и  так и
окаменела.  Он стал еще бледнее прежнего;  глаза его блистали,  и, что всего
было удивительнее, тяжелая, одинокая слеза катилась по его щеке.
     - Фенечка!  - сказал он каким-то чудным шепотом, - любите, любите моего
брата!  Он  такой добрый,  хороший человек!  Не изменяйте ему ни для кого на
свете,  не  слушайте ничьих речей!  Подумайте,  что может быть ужаснее,  как
любить и не быть любимым! Не покидайте никогда моего бедного Николая!
     Глаза высохли у  Фенечки,  и  страх ее  прошел,  до того велико было ее
изумление.  Но что сталось с ней,  когда Павел Петрович,  сам Павел Петрович
прижал ее руку к  своим губам и  так и  приник к  ней,  не целуя ее и только
изредка судорожно вздыхая...
     "Господи! - подумала она, - уж не припадок ли с ним?.."
     А в это мгновение целая погибшая жизнь в нем трепетала.
     Лестница заскрипела под  быстрыми шагами...  Он  оттолкнул ее  от  себя
прочь  и  откинулся головой на  подушку.  Дверь  растворилась -  и  веселый,
свежий,  румяный появился Николай Петрович. Митя, такой же свежий и румяный,
как и  отец,  подпрыгивал в  одной рубашечке на  его груди,  цепляясь голыми
ножками за большие пуговицы его деревенского пальто.
     Фенечка так и  бросилась к нему и,  обвив руками и его и сына,  припала
головой  к  его  плечу.  Николай Петрович удивился:  Фенечка,  застенчивая и
скромная, никогда не ласкалась к нему в присутствии третьего лица.
     - Что с тобой? - промолвил он и, глянув на брата, передал ей Митю. - Ты
не хуже себя чувствуешь? - спросил он, подходя к Павлу Петровичу.
     Тот уткнул лицо в батистовый платок.
     - Нет... так... ничего... Напротив, мне гораздо лучше.
     - Ты напрасно поспешил перейти на диван.  Ты куда?  -  прибавил Николай
Петрович,  оборачиваясь к Фенечке;  но та уже захлопнула за собою дверь. - Я
было принес показать тебе моего богатыря, он соскучился по своем дяде. Зачем
это она унесла его?  Однако что с тобой? Произошло у вас тут что-нибудь, что
ли?
     - Брат! - торжественно проговорил Павел Петрович.
     Николай Петрович дрогнул. Ему стало жутко, он сам не понимал почему.
     - Брат,  -  повторил Павел Петрович, - дай мне слово исполнить одну мою
просьбу.
     - Какую просьбу? Говори.
     - Она очень важна;  от нее, по моим понятиям, зависит все счастье твоей
жизни.  Я  все это время много размышлял о  том,  что я  хочу теперь сказать
тебе...  Брат, исполни обязанность твою, обязанность честного и благородного
человека,  прекрати соблазн и дурной пример,  который подается тобою, лучшим
из людей!
     - Что ты хочешь сказать, Павел?
     - Женись на Фенечке... Она тебя любит, она - мать твоего сына.
     Николай Петрович отступил на шаг и всплеснул руками.
     - Ты  это  говоришь,   Павел?   ты,  которого  я  считал  всегда  самым
непреклонным противником подобных браков!  Ты  это говоришь!  Но разве ты не
знаешь,  что единственно из уважения к  тебе я не исполнил того,  что ты так
справедливо назвал моим долгом!
     - Напрасно ж ты уважал меня в этом случае,  - возразил с унылою улыбкою
Павел Петрович. - Я начинаю думать, что Базаров был прав, когда упрекал меня
в аристократизме.  Нет,  милый брат, полно нам ломаться и думать о свете: мы
люди уже старые и смирные; пора нам отложить в сторону всякую суету. Именно,
как ты говоришь,  станем исполнять наш долг;  и  посмотри,  мы еще и счастье
получим в придачу.
     Николай Петрович бросился обнимать своего брата.
     - Ты мне окончательно открыл глаза! - воскликнул он. - Я недаром всегда
утверждал,  что ты самый добрый и умный человек в мире; а теперь я вижу, что
ты такой же благоразумный, как и великодушный.
     - Тише,  тише, - перебил его Павел Петрович. - Не развереди ногу твоего
благоразумного брата,  который  под  пятьдесят  лет  дрался  на  дуэли,  как
прапорщик. Итак, это дело решенное: Фенечка будет моею... belle-soeur*.
     ______________
     * свояченицей (франц.).

     - Дорогой мой Павел! Но что скажет Аркадий?
     - Аркадий?  Он восторжествует,  помилуй!  Брак не в его принсипах, зато
чувство равенства будет в нем польщено.  Да и действительно, что за касты au
dixneuvieme siecle?*
     ______________
     * в девятнадцатом веке? (франц.).

     - Ах,  Павел,  Павел!  дай  мне еще раз тебя поцеловать.  Не  бойся,  я
осторожно.
     Братья обнялись.
     - Как ты  полагаешь,  не  объявить ли  ей  твое намерение теперь же?  -
спросил Павел Петрович.
     - К  чему спешить?  -  возразил Николай Петрович.  -  Разве у  вас  был
разговор?
     - Разговор у нас? Quelle idee!*
     ______________
     * Что за мысль! (франц.).

     - Ну и  прекрасно.  Прежде всего выздоравливай,  а это от нас не уйдет,
надо подумать хорошенько, сообразить...
     - Но ведь ты решился?
     - Конечно,  решился и  благодарю тебя от души.  Я  теперь тебя оставлю,
тебе надо отдохнуть;  всякое волнение тебе вредно...  Но  мы  еще потолкуем.
Засни, душа моя, и дай Бог тебе здоровья!
     "За что он  меня так благодарит?  -  подумал Павел Петрович,  оставшись
один.  - Как будто это не от него зависело! А я, как только он женится, уеду
куда-нибудь подальше,  в  Дрезден или во Флоренцию,  и  буду там жить,  пока
околею".
     Павел Петрович помочил себе лоб одеколоном и  закрыл глаза.  Освещенная
ярким  дневным  светом,  его  красивая,  исхудалая голова  лежала  на  белой
подушке, как голова мертвеца... Да он и был мертвец.

<< >>