Chapitro VIII

Okazintajho en sovhhozo

Sendube ne ekzistas pli bona periodo, krom matura augusto en, ekzemple, Smolenska gubernio. Somero de la jaro 1928 estis, kiel oni scias, belega, kun ghustatempaj pluvoj printempe, kun abunda varmega suno, kun bonega rikolto... Pomoj en la eksa bieno de Sheremetev estis maturighantaj... arbaroj verdis, flavkvadrate kushis kampoj... Homo ja plibonighas en sino de la naturo. Kaj Aleksandr Semjonovich impresus ne tiom malagrable, kiel en urbo. Kaj mava jako mankis al li. Lia vizagho kupre sunbrunighis, la katuna malbutonumita chemizo videbligis la bruston, kovritan per densega nigra hararo, la gamboj estis vestitaj en velshtofa pantalono. Kaj liaj okuloj trankvilighis kaj bonhumorighis. Aleksandr Semjonovich vigle malsuprenkuris desur perono kun kolonaro, al kiu estis alnajlita shildo sub stelo:

SOVHHOZO "RUGHA RADIO"

kaj direktis sin rekte al automobilo-kamioneto, alportinta tri nigrajn kamerojn kun gardistoj.

La tutan tagon Aleksandr Semjonovich klopodis kun siaj helpantoj, instalante la kamerojn en la eksa vintra ghardeno - orangherio de Sheremetev... Ghis vespero chio estis preta. Sub vitra plafono eklumis blanka duondiafana globo, oni muntis la kamerojn sur brikoj, kaj mekanikisto, alveturinta kun la kameroj, klakante kaj turnante per brilantaj shrauboj, enshaltis sur la asbesta planko en la nigraj kestoj rughan misteran radion.

Aleksandro Semjonovich klopodis, li mem ascendis shtupetaron, kontrolante dratojn.

Sekvatage revenis de la stacio la sama kamioneto kaj elkrachis tri kestojn el bonega glata tavolligno, chirkaugluita per etikedoj kaj blankaj sur nigra fono surskriboj: VORSICHT: EIER!! ATENTON: OVOJ!!

- Kial oni tiom malmulte alsendis? - miris Aleksandr Semjonovich, tamen tuje ekklopodis kaj komencis malpaki la ovojn. La malpakado okazis en la sama orangherio, kaj partoprenis en ghi: Aleksandr Semjonovich mem, lia ekstreme dika edzino Manja, unuokula eksa ghardenisto de eksa Sheremetev, sed nun servanta en la sovhhozo en unuversala posteno de gardisto, fusilisto, devigata loghi en la sovhhozo, kaj purigistino Dunja. Tio ne estis Moskvo, kaj chio havis tie pli simplan, familian kaj amikecan karakteron. Aleksandr Semjonovich ordonadis, karese rigardante al la kestoj, aspektantaj kiel solida kompakta donaco sub tenera sunsubira lumo de la supraj vitroj de la orangherio. La fusilisto, kies fusilo paceme dormetis che la pordo, rompadis per tenajlo stegojn kaj metalajn bendojn. Audighis krakado... Shutighis polvo. Aleksandr Semjonovich, klakante per la sandaloj, klopodis chirkau la kestoj.

- Bonvolu pli akurate, - diris li al la fusilisto. - Pli atente. Chu vi ne vidas - ovoj?..

- Normale, - raukis la provinca fuziliero, tenajlante, - tuj...

Tr-r-r... kaj shutighis polvo.

La ovoj estis pakitaj bonege: sub la ligna kovrilo estis tavolo da parafina papero, poste tiu da sorbpapero, sub ghi - densa tavolo da rabotajo, poste - segajoj, en kiuj vidighis blankaj kapetoj de ovoj.

- La eksterlanda pakajo, - karese diris Aleksandr Semjonovich, serchante en la segajoj, - ghi estas pli bona ol la nia. Manja, pli akurate, vi frakasos ilin.

- Vi, Aleksandr Semjonovich, frenezighis, - respondis la edzino, - kvazau ja oro estas. Chu mi neniam vidis ovojn? Oj!... Kiaj grandaj!

- Eksterlando, - diris Aleksandr Semjonovich, elmetante la ovojn sur lignan tablon, - chu tio estas niaj kampulachaj ovoj... chiuj, vershajne, bramaputroj estas, diablo prenu! La germanaj...

- Klara afero, - subtenis la fusilisto, admirante la ovojn.

- Mi nur ne komprenas, kial ili estas malpuraj, - diris mediteme Aleksandr Semjonovich... - Manja, vi zorgu. Oni elmetu plu, sed mi iros telefoni.

Kaj Aleksandr Semjonovich ekiris al telefono en kontoron de la sovhhozo trans la korto.

Vespere en la kabineto de la zoologia instituto ekzumis telefono. Profesoro Persikov tauzis la harojn kaj aliris la aparaton.

- Nu? - demandis li.

- Tuj kun vi parolos provinco, - mallaute kun siblado respondis la auskultilo per virina vocho.

- Nu. Mi auskultas, - abomeneme demandis Persikov en la nigran bushon de la telefono... En tiu io ekklakis kaj poste dista vira vocho diris en la orelon maltrankvile:

- Chu lavi la ovojn, profesoro?

- Kio estas? Kio? Kion vi demandas? - incitighis Persikov, - de kie vi parolas?

- El Nikolskoje, Smolenska gubernio, - respondis la auskultilo.

- Mi nenion komprenas. Mi konas neniun Nikolskoje. Kiu estas?

- Rokk, - severe diris la auskultilo.

- Kiu Rokk? - Ha, jes... tio estas vi... do kion vi demandas?

- Chu lavi ilin?.. oni sendis al mi el eksterlando aron da kokinaj ovoj...

- Nu?

- Sed ili estas en ia kotacho...

- Vi miksas ion... Kiel ili povas esti en la "kotacho", lau via esprimo? Nu, certe, povas esti iomete... sterko algluighis... au io ankorau...

- Do, chu ne lavi?

- Certe, ne necesas... Chu vi jam intencas shargi la kamerojn per ovoj?

- Mi shargas. Jes, - respondis la auskultilo.

- Hm, - ironiis Persikov.

- Ghis, - shmacis la auskultilo kaj eksilentis.

"Gis", - malamege ripetis Persikov al privat-docento Ivanov, - kiel plachas al vi tiu ulo, Pjotr Stepanovich?

Ivanov ekridis.

- Chu tio estis li? Mi imagas, kion li bakos el tiuj ovoj.

- D...d...d... - ekparolis Persikov kolere, - vi imagu, Pjotr Stepanovich... nu, bone... tre eblas, ke al nukleoplasmo de kokina ovo la radio faros saman efikon, kiel al tiu de nudhautuloj. Tre eblas, ke kokoj elkovighos che li. Sed nek vi, nek mi povas diri, kiaj estos tiuj kokoj... eble, ili estos tute maltaugaj kokoj. Eble, ili mortos post du tagoj. Eble, ne licos manghi ilin! Kaj chu mi povas garantii, ke ili staros sur la piedoj. Eble, iliaj ostoj estos rompighemaj. - Persikov pasiighis kaj svingadis per la polmo, kalkulfleksante la fingrojn.

- Tute ghuste, - konsentis Ivanov.

- Chu vi povas garantii, Pjotr Stepanovich, ke ili donos idojn? Eble, tiu ulo bredos sterilajn kokojn. Kreskigos ilin hunde grandaj, sed poste oni atendu idaron de ili ghis la dua alveno de Kristo.

- Ne eblas garantii, - konsentis Ivanov.

- Kaj kia senceremonieco estas, - ekscitis sin mem Persikov, - kia vigleco! Kaj atentu, ke oni komisiis al mi ja instrukcii tiun friponon. - Persikov montris al la papero, alportita de Rokk (ghi kushachis sur la eksperimenta tablo) - ...sed kiel mi instrukcios tiun profanulon, kiam mi mem nenion povas diri pri la demando.

- Sed chu ne eblis rifuzi? - demandis Ivanov.

Persikov puncighis, prenis la paperon kaj montris ghin al Ivanov. Tiu tralegis ghin kaj ironie ridetis.

- M-jes... - diris li signifoplene.

- Kaj atentu... Mi mian mendon atendas du monatojn, kaj nenia sciigo pri ghi estas. Sed al li oni momente ovojn sendis kaj ghenerale chiel kontribuas...

- Nenio rezultos che li, Vladimir Ipatjich. Kaj finighos chio simple per tio, ke oni redonos al vi la kamerojn.

- Se pli baldau estus, alie oni prokrastigas miajn eksperimentojn.

- Jes, tio estas malbone. Che mi chio estas preta.

- Chu vi skafandrojn ricevis?

- Jes, hodiau.

Persikov iom trankvilighis kaj viglighis.

- Aha... mi opinias, ni faru tiel. Pordon de la operaciejo ni hermetike fermu, sed la fenestron malfermu...

- Certe, - konsentis Ivanov.

- Chu tri kaskoj estas?

- Tri. Jes.

- Nu jen... Do, estos vi, mi kaj eblos iun el studentoj inviti. Ni donos al li trian kaskon.

- Eblas Grinmut'on.

- Chu li nun che vi laboras pri salamandroj?.. Hm... li taugas... kvankam, tamen, li printempe ne povis diri, kian strukturon havas naghveziko de Plethodontidae, - rankore rimarkis Persikov.

- Ne, li taugas... Li estas bona studento, - defendis Ivanov.

- Ni devos ne dormi unu nokton, - daurigis Persikov, - tamen jen kio, Pjotr Stepanovich, vi kontrolu gason, aliokaze diablo scias, tiujn iliajn kemiistojn. Alsendos iun achajhon.

- Ne, ne, - kaj Ivanov svingis per la manoj, - mi hierau jam provis. Necesas trakti ilin juste, Vladimir Ipatjich, la gaso estas bonega.

- Je kio vi provis?

- Je la vulgaraj bufoj. Kiam vi direktas gasfluon - ili momente mortas. Do, Vladimir Ipatjich, ni ankorau jen kion faru. Vi skribu peton al GPU por ke oni sendu al vi elektran revolveron.

- Sed mi ne scipovas uzi ghin...

- Tion mi faros, - respondis Ivanov, - ni che Klazjma pafadis per ghi, por sherci... tie unu gopouano loghis najbare kun mi... Bonega ajho. Kaj ekstreme simpla... Mortigas senbrue, je cent pashoj kaj momente. Ni pafadis al kornikoj... Lau mi, ech gaso ne estas bezonata.

- Hm... tio estas sprita ideo... Tre, - Persikov iris en la angulon, prenis la auskultilon kaj kvakis:

- Bonvolu doni al mi tiun... Lubjanka...

* * *

Tagoj estis ekstreme varmegaj. Super kampoj estis klare videble, kiel fluis diafana, grasa varmo. Sed noktoj estis mirindaj, iluziaj, verdaj. La luno lumis kaj tiom beligis la eksan bienon de Sheremetev, ke ne eblas esprimi. La palaco-sovhhozo, kvazau sukera, lumis, en la parko tremis ombroj, kaj la lagetoj ighis dukoloraj poduone - aleo da luna strio, sed alia duono - senfunda tenebro. En strioj de la luno eblis libere legi "Izvestija", krom la shaka fako, kompostita per petitliteroj. Sed dum tiaj noktoj neniu, kompreneble, legis "Izvestija"... Dunja, la purigistino, trafis en boskon malantau la sovhhozo, kaj ankau tien trafis pro hazarda koincido la rufliphara shoforo de la trivita sovhhoza kamioneto. Kion ili faris tie - ne estas klare. Ili lokighis sub efemera ombro de ulmo, sur la sternita leda palto de la shoforo. En la kuirejo lumis lampeto, tie vespermanghis du legomghardenistoj, kaj sinjorino Rokk en blanka kapoto sidis en la kolona verando kaj revis, rigardante al la belulino luno.

Je la 10-a horo vespere, kiam silentighis sonoj en la vilagho Koncovka, situanta malantau la sovhhozo, la idilia pejzagho plenighis per charmaj teneraj sonoj de fluto. Ne eblas esprimi, kiom ghustalokaj estis ili super la boskoj kaj eksaj kolonoj de la Sheremetev-palaco. La fragila Liza el "Pika Damo" miksis en dueto sian vochon kun tiu de la pasia Polina kaj suprenighis en la lunan alton kiel fantomo de la malnova, tamen senchese kara, ghislarme ravanta reghimo.

- Estingighas... Estingighas... - fajfis, trilante kaj ghemante, la fluto.

La boskoj svenis, kaj Dunja, kovarda, kiel arbara nimfo, auskultis, alpreminte la vangon al la stopla, rufa kaj brava vango de la shoforo.

- Bone li ja fajfas, hunda ido, - diris la shoforo, chirkauprenante la talion de Dunja per la forta brako.

Flutis mem estro de la sovhhozo Aleksandr Semjonovich Rokk, kaj flutis li, necesas aprezi lin, bonege. La kauzo estas tiu, ke iam fluto estis specialeco de Aleksandr Semjonovich. Ghis la jaro 1917 li servis en la fama koncerta ensemblo de la majstro Petuhhov chiuvespere pleniginta per charmaj sonoj la promenhalon de la komforta kinematografejo "Sorchaj revoj" en urbo Odeso. Sed la granda 1917-a jaro, rompinta karieron de multaj homoj, ekgvidis lau la novaj vojoj ankau Aleksandron Semjonovich'on. Li forlasis la "Sorchaj revoj" kaj la polvan stelplenan atlason en la promenhalo kaj mergis sin en la marmezon de la milito kaj revolucio, anstatauinte la fluton per mortiga pistolo. Oni longe jhetadis lin tra la ondoj, plurfoje surbordigante jen en Krimeo, jen en Moskvo, jen en Turkestano, jen ech en Vladivostoko. Estis bezonata ghuste la revolucio por plej klare evidentigi Aleksandron Semjonovich'on. Evidentighis, ke tiu homo estas sendube granda, kaj, certe, ne decas por li sidi en la promen-halo de "Revoj". Ne detaligante longe, ni diru, ke la lasta 1927-a kaj komenco de la jaro 28-a trovis lin en Turkestano, kie li, unue, redaktis ampleksan politika-literaturan jhurnalon, kaj krome, kiel loka membro de la supera komunum-mastruma komisiono, famighis pro siaj mirindaj laboroj por irigacio de la Turkestana regiono. En la jaro 1928 Rokk venis en Moskvon kaj ricevis tute justan ripozon. La supera komisiono de tiu organizo, kies membrokarton honore portadis en la posho la province malnovmoda homo, aprezis lin kaj promociis lin al la posteno trankvila kaj honora. Ve! Ve! Por plago de la respubliko, la verva menso de Aleksandr Semjonovich ne estingighis, en Moskvo Rokk renkontis la malkovron de Persikov, kaj en la numerchambraro "Rugha Parizo" sur la Tverskaja-strato naskighis che Aleksandr Semjonovich ideo, kiel pere de la radio de Persikov restarigi kokojn en la respubliko dum monato. Kremlo akceptis Aleksandron Semjonovich'on, Kremlo konsentis kun li, kaj Rokk venis kun la dika papero al la strangulo zoologo.

La koncerto super la vitraj akvoj kaj la boskoj kaj parkoj jam estis finighanta, kiam subite okazis io, kio chesigis ghin antautempe. Ghuste en vilagho Koncovka hundoj, kiuj en tiu tempo jam devus dormi, subite levis neelteneblan bojadon, kiu iom post iom transformighis je komuna turmentiga hojlado. La hojlo, vastighante, flugis super la kampoj, kaj al ghi subite reehis kraka milionvocha koncerto de ranoj en la lagetoj. Chio chi estis tiom terura, ke shajnis por momento, kvazau estingighis la mistera sorcha nokto.

Aleksandr Semjonovich lasis la fluton kaj eliris en la verandon.

- Manja. Chu vi audas? Jen malbenitaj hundoj... Kial ili, lau vi, frenezighis?

- De kie mi scias? - respondis Manja, rigardante al la luno.

- Iru ni, Manjo, rigardi al la ovetoj, - proponis Aleksandr Semjonovich.

- Dio vidas, Aleksandr Semjonovich, vi tute frenezighis pro viaj ovoj kaj kokoj. Ripozu iomete!

- Ne, Manjo, ni iru.

En la orangherio lumis la brila globo. Venis ankau Dunja kun la ardanta vizagho kaj brilantaj okuloj. Aleksandr Semjonovich tenere malkovris la kontrolajn vitrojn, kaj chiuj komencis rigardi internen de la kameroj. Sur la blanka asbesta planko kushis en rektaj vicoj la kovritaj per makuletoj helrughaj ovoj, en la kameroj estis silente... kaj supre la globo de 15 000 kandeloj mallaute siblis...

- Eh, elkovos mi kokidojn! - entuziasme diris Aleksandr Semjonovich, rigardante jen de la flankoj tra kontrolaj fendoj, jen desupre, tra larghaj ventolaj aperturoj, - vi ekvidos... Kio? Chu mi ne elkovos?

- Chu vi scias, Aleksandr Semjonovich, - diris Dunja, ridetante, - kampuloj en Koncovka parolis, ke vi estas antikristo. Onidire, viaj ovoj estas diablaj. Estas peke elkovi pere de mashino. Oni volis mortigi vin.

Aleksandr Semjonovich ektremis kaj turnighis al la edzino. Lia vizagho flavighis.

- Nu, kion diri? Jen la popolo! Nu kion vi faros kun tia popolo? Ha! Manjo, necesas aranghi kunvenon por ili... Morgau mi invitos el la urbo funkciulojn. Mi mem parolos kun ili. Necesas ghenerale ankorau labori chi tie... Ja tio estas ia ursa angulo...

- Malkleruloj, - diris la fusilisto, kushinta sur sia militpalto che la pordo de la orangherio.

La sekva tago estis markita per strangegaj kaj neklarigeblaj eventoj. Matene, che la unua brilo de la suno, la boskoj, kiuj kutime salutis la lumilon per senchesa kaj lautega chirpado de birdoj, nun renkontis ghin per plena silento. Tio estis rimarkita de absolute chiuj. Kvazau antau tempesto. Sed neniu tempesto estis aperonta. Onidiroj en la sovhhozo ekhavis strangan kaj dusencan por Aleksandr Semjonovich nuancon, precipe pro tio, ke lau rakonto de onklo kun la kromnomo Kapra Kropo, fama provokulo kaj saghulo el Koncovka, oni eksciis, ke kvazau chiuj birdoj kunvenis are kaj che matenigho forflugis ien el Sheremetevo, al nordo, kio estis simple stulte. Aleksandr Semjonovich tre afliktighis kaj tutan tagon elspezis por telefonatingi la komitaton en Grachovka. Oni promesis sendi de tie post du tagoj oratorojn kun du temoj - internacia situacio kaj demando pri "Bonkoko".

La vespero ankau estis ne sen surprizoj. Se matene silentighis la boskoj, montrinte tute evidente, kiom suspektinde malagrabla estas sensoneco inter arboj, se tagmeze malaperis ien paseroj desur la sovhhoza korto, vespere senbruighis la lageto en Sheremetevka. Tio estis precipe mirinde, char en chiuj chirkauajoj je 40 verstoj estis bone konata fama kvakado de la sheremetevaj ranoj. Sed nun ili kvazau mortis. Neniu vocho audighis de la lageto, kaj karekso hirtis senmove. Necesas konfesi, ke Aleksandr Semjonovich definitive afliktighis. Pri tiuj eventoj oni komencis trakti kaj trakti plej malagrable, tio estas post la dorso de Aleksandr Semjonovich.

- Efektive, tio estas strange, - diris Aleksandr Semjonovich al la edzino dum la tagmangho, - mi ne povas kompreni, por kio tiuj birdoj bezonis forflugi?

- De kie mi scias? - respondis Manja. - Eble, pro via radio?

- Nu vi, Manja, estas simple stultulino, - respondis Aleksandr Semjonovich, jhetinte la kuleron, - vi traktas samkiel la kampulachoj. Kial pro la radio?

- Mi ne scias. Lasu min en paco.

Vespere okazis tria surprizo - denove ekhurlis la hundoj en Koncovka, kaj kiel ja! Super la lunkovritaj kampoj pendis senchesa ululo, malicaj makabraj hojloj.

Iom rekompencis sin Aleksandr Semjonovich ankorau per unu surprizo, sed jam agrabla, nome en la orangherio. En la kameroj ekaudighis senchesa frapado en la rughaj ovoj. Toki... toki... toki... toki... oni frapis jen en unu, jen en la alia, jen en la tria ovo.

La frapado en la ovoj estis triumfa por Aleksandr Semjonovich. Tuje estis forgesitaj la strangaj eventoj en la bosko kaj en la lageto. Chiuj kunvenis en la orangherio: kaj Manja, kaj Dunja, kaj la gardisto, kaj la fusilisto, lasinta la fusilon che la pordo.

- Nu kion? Kion vi diros? - triumfe demandadis Aleksandr Semjonovich, chiuj scivoleme klinis la orelojn al la pordetoj de la unua kamero, - jen ili frapas per la bekoj, kokidetoj, - daurigis ghojradiante Aleksandr Semjonovich. - Chu mi ne elkovos la kokidetojn? Ne, miaj karaj. - Kaj pro superpremo de la sentoj li frapis la shultron de la fusilisto. - Mi elkovos tiajn, ke vi ekmiros. Nun rigardu atentege, - severe suplementis li. - Tuje post kiam ili komencos elkovighi, sciigu min.

- Bone, - hore respondis la gardisto, Dunja kaj la fusilisto.

Taki... taki... taki... eferveskis jen en unu, jen en la alia ovo de la unua kamero. Efektive, la bildo de cheokule naskighanta nova vivo en maldika rebrilanta shelo estis tiom interesa, ke la tuta kompanio ankorau longe sidis sur renversitaj malplenaj kestoj, observante, kiel en la mistera trembrilanta lumo maturighis la karmezinaj ovoj. Chiuj disiris por dormi sufiche malfrue, kiam super la sovhhozo kaj chirkauajoj disfluis verdeta nokto. Ghi estis enigma kaj, direble, terura, char ghian plenan silenton rompadis ofte komencighanta senkauza korprema kaj lugubra hurlo de la hundoj en Koncovka. Kial frenezighis la malbenitaj hundoj, estas absolute malklare.

Matene Aleksandron Semjonovich'on atendis malagrablajho. La fusilisto estis ekstreme konfuzita, li alpremadis la manojn al la koro, jhuradis per dia nomo, ke li ne dormis, sed nenion rimarkis.

- Estas malklara afero, - certigis la fusilisto, - mi ne kulpas pri tio, kamarado Rokk.

- Dankon al vi, mi dankas vin tutanime, - riprochegis lin Aleksandr Semjonovich, - kion vi, kamarado, pensas? Por kio oni sendis vin? Por rigardi. Do diru, kien ili malaperis? Ja ili elkovighis! Do, ili forkuris. Sekve, vi la pordon lasis malfermita kaj mem foriris. Trovu al mi la kokidojn!

- Nenien mi foriris. Chu mi ne scipovas mian aferon, - finfine ofendighis la fuziliero, - kial vi vane riprochas al mi, kamarado Rokk!

- Kien do ili malaperis?

- Sed kial mi sciu tion, - ekkoleris definitive la fusilisto, - chu mi povas gardi ilin? Mi por kio servas? Por rigardi, ke neniu forshtelu la kamerojn, kaj mi ja plenumas mian devon. Jen la kameroj. Sed kaptadi viajn kokidojn mi ne devas lauleghe. Neniu scias, kiaj kokidoj che vi elkovighos, eble, oni ne sukcesos postatingi ilin ech per biciklo!

Aleksandr Semjonovich iom sobrighis, murmuris ankorau ion kaj trafis en la staton de mirego. La evento efektive estis stranga. En la unua kamero, kiun oni shargis antau chiuj, du ovoj, situantaj che la radiko de la radio, estis rompitaj. Kaj unu el ili ech forrulighis flanken. La shelo kushis sur la asbesta planko, sub la radio.

- Diablo scias, - murmuris Aleksandr Semjonovich, - la fenestroj estas fermitaj, ili ja ne forflugis tra la tegmento!

Li suprentiris la kapon kaj rigardis tien, kie en la vitra framo de la tegmento estis kelkaj larghaj truoj.

- Kion vi diras, Aleksandr Semjonovich, - tre ekmiris Dunja, - chu kokidoj povas flugi? Ili estas ie chi tie... chip... chip... chip... - shi komencis krii kaj observi angulojn de la orangherio, kie staris polvokovritaj florpotoj, iaj tabuloj kaj fatraso. Sed neniuj kokidoj reehhis.

La tuta etato du horojn kuradis tra la korto de la sovhhozo, serchante la lertajn kokidojn, sed nenie trovis ion. La tago trapasis en ekstrema ekscitigho. La gardistaro de la kameroj estis pliigita pere de la gardisto, al kiu oni donis severegan ordonon: post chiu kvaronhoro rigardi la kontroltruojn de la kameroj kaj che neceso tuje voki Aleksandr'on Semjonovich'on. La fusilisto sidis, kuntirinte ia brovojn, che la pordo, tenante la fusilon inter ta genuoj. Aleksandr Semjonovich tiom klopodis, ke tagmanghis nur je la dua horo posttagmeze. Post la tagmangho li dormis dum horo en friska ombro sur eksa divano de Sheremetev, sattrinkis sovhozan sekpanan kvason, vizitis la orangherion kaj konvinkighis, ke nun tie chio estas plenorde. La maljunulo - gardisto kushis ventre sur bastmato kaj, palpebrumante, rigardis en la kontroltruon de la unua kamero. La fusilisto maldormis, ne forirante de la pordo.

Sed estis ankau la novajhoj: ovoj en la tria kamero, shargitaj post chiuj, komencis iel shmaceti kaj klaketi, kvazau en ties interno iu plorghemadis.

- Ho, maturighas, - diris Aleksandr Semjonovich, - jen ili maturighas, nun mi vidas. Chu vi vidis? - li turnis sin al la gardisto...

- Jes, la afero estas rimarkinda, - respondis tiu, balancante la kapon kaj per absolute dusenca tono.

Aleksandr Semjonovich sidis iomete che la kameroj, sed neniu elkovighis en lia cheesto, li elkaurighis, malstrechis la piedojn kaj anoncis, ke li nenien foriras el la bieno, sed nur iros al la lageto por naghi kaj ke oni voku lin senprokraste che neceso. Li kuris la palacon, kie en la dormejo staris du mallarghaj risortaj litoj kun chifita littolajo kaj sur la planko estis shutita aro da verdaj pomoj kaj montetoj da milio, preparita por la estontaj kovitaroj, armighis per vila vishtuko kaj, pensinte, kunprenis ankau la fluton por en ripozo ludi super akva glatajho. Li vigle elkuris el la palaco, trais la korton de la sovhhozo kaj lau salika aleeto direktis sin al la lageto. Vigle iris Rokk, svingante per la vishtuko kaj tenante la fluton subbrake. La chielo elvershadis varmegon tra la salikoj, kaj la korpo doloretis kaj aspiris la akvon. Dekstre de Rokk komencighis lapdensejo, en kiun li krachis preterirante, Kaj tuje en la profundo de la abundfolia senordo audighis susurado, kvazau iu ektrenis trabon. Eksentinte momentan malagrablan korsvenon, Aleksandr Semjonovich turnis la kapon al la densejo kaj rigardis mire. La lageto jam dum du tagoj reehhis per neniaj sonoj. La susurado malaperis, super la lapoj vidighis alloge la spegulo de la lageto kaj griza tegmento de banejo. Kelkaj libeloj flirtis antau Aleksandr Semjonovich. Li jam intencis direkti sin al trabajho, sed subite la susurado en la verdajho ripetighis kaj ghin kompletigis mallonga fajfado, kvazau elfluetis lubrikajho kaj vaporo el lokomotivo. Aleksandr Semjonovich strechis la atenton kaj komencis fiksrigardi en densan muron de la herbacha kreskejo.

- Aleksandr Semjonovich, - audighis tiumomente vocho de la edzino de Rokk, kaj shia blanka bluzo vidighis, malaperis, sed denove vidighis en frambejo. - Atendu, mi ankau iros banighi.

La edzino rapidis al la lageto, sed Aleksandr Semjonovich nenion respondis al shi, tute absorbita de la lapoj. Grizeta kaj olivkolora trabo komencis levighi el ties densejo, kreskante antau la okuloj. Iaj malsekaj flavetaj makuloj, kiel shajnis al Aleksandr Semjonovich, denskovris la trabon. Ghi komencis plilongighi, fleksighante kaj movighante, kaj longighis tiom alte, ke superis la malaltan kurban salikon... Poste supro de la trabo duonrompighis, klinighis iomete, kaj super Aleksandr Semjonovich rezultis io simila lau la alteco moskvan lanternan foston. Sed tiu io estis trioble pli dika ol la fosto kaj multe pli bela dank' al skvama tatuo. Nenion ankorau komprenante, sed jam stuporante, Aleksandr Sernjonovich rigardis al la supro de la terura fosto, kaj lia koro por kelkaj sekundoj chesigis la pulsadon. Al li shajnis, ke kvazau subite ekfrostis en la augusta tago, kaj antau la okuloj ighis tiom mallume, kvazau li rigardis al la suno tra somera pantalono.

Sur la supro de la trabo evidentighis kapo. Ghi estis platigita, akrapinta kaj ornamita per flava ronda makulo sur la olivkolora fono. Senpalpebraj, apertaj glaciaj kaj stretaj okuloj situis en la tegmento de la kapo, kaj en tiuj okuloj trembrilis tute senprecedenca malico. La kapo faris tian movon, kvazau bekis la aeron, la tuta fosto entirighis inter la lapoj, kaj nur solaj okuloj restis kaj fikse rigardis al Aleksandr Semjonovich. Tiu, kovrita per tenaca shvito, prononcis kvar vortojn, tute maltaugajn kaj kauzitajn de la freneziga timo. Tiom bonaj ja estis tiuj okuloj inter la folioj. - Kia ja sherco estas...- Poste li rememoris, ke fakiroj... jes... jes... Hindio... plektita korbo kaj bildeto... Oni psilas.

La kapo denove saltlevighis, kaj la korpo ankau eltirighis. Aleksandr Semjonovich aligis la fluton al la lipoj, rauke siblis kaj ekludis, chiusekunde anhelante, valson el "Eugenij Onegin". La okuloj en la verdajho tuje ekflagris per necedema malamego al tiu opero.

- Chu vi frenezighis, ke ludas en la varmego? - audighis gaja vocho de Manja, kaj ie dekstre per la okulrando Aleksandr Semjonovich kaptis blankan makulon.

Poste strida akutkrio trais la tutan sovhhozon, disvastighis kaj suprenflugis, kaj la valso ighis saltanta kvazau kun rompita gambo. La kapo el la verdajho saltis antauen, ghiaj okuloj forlasis Aleksandr'on Semjonovich'on, indulginte lian animon. La serpento proksimume dekkvinarshin-longa kaj homdika, kiel risorto, elsaltis el la laparo. Polvonubo levighis super la aleo, kaj la valso chesis. La serpento jhetis sin preter la estro de la sovhozo rekte tien, kie estis la blanka bluzo sur la aleo. Rokk vidis tute klare: Manja ighis flava-blanka, kaj shiaj longaj haroj, kvazau drataj, levighis je duonarshino super la kapo. La serpento antau la okuloj de Rokk, malferminte por momento la bushegon, el kiu elighis io simila al forko, kaptis per la dentoj la shultron de Manja, falsidighanta en la polvon, tiel, ke suprentiris shin je arshino de la tero. Tiam Manja ripetis la akutan antaumortan krion. La serpento spiralis kiel kvin-klaft-longa shraubo, ghia vosto levis polvokirlon, kaj ghi komen-cis premi Manja'n. Tiu ne plu audigis ech unu sonon, kaj Rokk nur audis, kiel rompighis shiaj ostoj. Alten super la tero levighis la kapo de Manja, tenere alpremighinte al la vango de la serpento. El la busho de Manja shprucis sango, falis la rompita brako kaj elsub ties ungoj shprucis fontanetoj da sango. Poste la serpento, elartikiginte la makzelojn, malfermis la bushegon kaj tuje surmetis sian kapon sur tiun de Manja kaj komencis trashovighi sur ghin, kvazau ganto sur la fingron. De la serpento radiis chirkaue tiom varmega spiro, ke ghi tushis ankau la vizaghon de Rokk, kaj ghia vosto preskau forbalais lin de la vojo el la koroda polvo. Jen post tio Rokk grizharighis. Komence la maldekstra, poste la dekstra duono de lia nigra, kvazau boto, kapo kovrighis per arghento. En la morta angoro li finfine forshiris sin de la vojo kaj, nenion kaj neniun vidante, plenigante la chirkauajojn per sovagha krio, ekkuris...


Глава 8. История в совхозе

     Положительно нет прекраснее  времени, нежели зрелый август в Смоленской хотя бы губернии. Лето 1928 года было, как известно, отличнейшее, с  дождями весной вовремя,  с полным жарким  солнцем,  с  отличным урожаем... Яблоки  в бывшем имении Шереметевых зрели... леса зеленели, желтизной квадратов лежали поля... Человек-то лучше становится на лоне  природы.  И не так уж неприятен показался бы Александр Семенович, как в городе. И куртки противной на нем не было.  Лицо  его  медно загорело, ситцевая  расстегнутая  рубашка показывала грудь, поросшую густейшим черным волосом, на ногах были парусиновые штаны. И глаза его успокоились и подобрели.
     Александр  Семенович оживленно сбежал  с крыльца  с колоннадой, на коей была  прибита  вывеска  под  звездой:  "Совхоз "Красный  луч"",  и  прямо  к автомобилю-полугрузовичку, привезшему три черных камеры под охраной.
     Весь   день  Александр  Семенович  хлопотал  со   своими   помощниками, устанавливая камеры в бывшем зимнем саду - оранжерее Шереметевых... К вечеру все было готово. Под  стеклянным потолком  загорелся белый  матовый  шар, на кирпичах устанавливали камеры, и механик, приезжавший с камерами, пощелкав и повертев блестящие  винты, зажег на асбестовом  полу в черных ящиках красный таинственный луч.
     Александр Семенович хлопотал, сам влезал на лестницу, проверяя провода.
     На следующий день вернулся со станции тот  же полугрузовичок и выплюнул три ящика, великолепной гладкой фанеры, кругом  оклеенной ярлыками  и белыми по черному надписями:
     "Vorsicht!! Eier!!"
     "Осторожно: яйца!!"
     -  Что  же так мало прислали?  - удивился Александр  Семенович,  однако тотчас захлопотался и стал  распаковывать  яйца.  Распаковывание происходило все  в той же оранжерее и принимали  в нем участие: сам Александр Семенович; его  необыкновенной  толщины  жена  Маня;  кривой   бывший  садовник  бывших Шереметевых,  а ныне служащий в совхозе  на универсальной должности сторожа; охранитель, обреченный на житье в совхозе; и уборщица Дуня. Это не Москва, и все здесь носило более простой, семейный и дружественный характер. Александр Семенович распоряжался,  любовно  посматривая на  ящики,  выглядевшие  таким солидным  компактным  подарком,  под нежным  закатным светом верхних  стекол оранжереи.  Охранитель, винтовка которого  мирно  дремала  у дверей, клещами взламывал  скрепы и  металлические обшивки.  Стоял  треск...  Сыпалась пыль. Александр Семенович, шлепая сандалиями, суетился возле ящиков.
     - Вы  потише, пожалуйста, - говорил он охранителю. - Осторожнее. Что же вы, не видите - яйца?
     - Ничего, - хрипел уездный воин, буравя, - сейчас...
     Тр-р-р... и сыпалась пыль.
     Яйца оказались  упакованными  превосходно: под  деревянной  крышкой был слой парафиновой бумаги, затем  промокательной, затем следовал  плотный слой стружек, затем опилки, и в них замелькали белые головки яиц.
     - Заграничной  упаковочки, - любовно говорил Александр Семенович, роясь в опилках, - это вам не то, что у нас. Маня, осторожнее, ты их побьешь.
     -  Ты, Александр  Семенович, сдурел,  - отвечала жена, -  какое золото, подумаешь. Что я, никогда яиц не видала? Ой!.. какие большие!
     -  Заграница,  -  говорил   Александр  Семенович,  выкладывая  яйца  на деревянный  стол,   -  разве   это  наши  мужицкие  яйца...  Все,  вероятно, брамапутры, черт их возьми! немецкие...
     - Известное дело, - подтвердил охранитель, любуясь яйцами.
     -  Только не  понимаю, чего они грязные, - говорил задумчиво  Александр Семенович...  -  Маня, ты присматривай.  Пускай дальше выгружают, а я иду на телефон.
     И Александр  Семенович  отправился на телефон в  контору совхоза  через двор.
     Вечером в кабинете зоологического института затрещал телефон. Профессор Персиков взъерошил волосы и подошел к аппарату.
     - Ну? - спросил он.
     - С вами сейчас будет говорить провинция, - тихо с  шипением отозвалась трубка женским голосом.
     - Ну. Слушаю, - брезгливо спросил Персиков в черний рот телефона. В том что-то щелкало, а затем дальний мужской голос сказал в ухо встревоженно:
     - Мыть ли яйца, профессор?
     - Что такое? Что? Что вы спрашиваете? - раздражился Персиков. -  Откуда говорят?
     - Из Никольского, Смоленской губернии, - ответила трубка.
     - Ничего не понимаю. Никакого Никольского не знаю. Кто это?
     - Рокк, - сурово сказала трубка.
     - Какой Рокк? Ах, да... это вы... так что вы спрашиваете?
     - Мыть ли их?.. прислали из-за границы мне партию куриных яиц...
     - Ну?
     - А они в грязюке в какой-то...
     -  Что-то  вы  путаете...  Как  они могут  быть  в  "грязюке",  как  вы выражаетесь?  Ну,  конечно,  может  быть   немного...  помет  присох...  или что-нибудь еще...
     - Так не мыть?
     - Конечно, не нужно... Вы, что, хотите уже заряжать яйцами камеры?
     - Заряжаю. Да, - ответила трубка.
     - Гм, - хмыкнул Персиков.
     - Пока, - цокнула трубка и стихла.
     -  "Пока", - с  ненавистью повторил Персиков  приват-доценту Иванову, - как вам нравится этот тип, Петр Степанович?
     - Это он? Воображаю, что он там напечет из этих яиц.
     - Д...  д... д...- заговорил  Персиков злобно. -  Вы  вообразите,  Петр Степанович... Ну, прекрасно... очень возможно, что на дейтероплазму куриного яйца  луч окажет такое же  действие, как и на  плазму голых. Очень возможно, что куры  у него вылупятся... Но, ведь, ни вы, ни я  не можем сказать, какие это куры будут... может быть, они ни к черту негодные куры. Может быть,  они подохнут через два дня. Может быть, их есть нельзя! А разве я  поручусь, что они будут стоять на ногах. Может быть, у них  кости ломкие. - Персиков вошел в азарт и махал ладонью и загибал пальцы.
     - Совершенно верно, - согласился Иванов.
     - Вы можете поручиться, Петр Степанович, что они дадут поколение? Может быть,  этот  тип  выведет стерильных кур. Догонит  их  до величины собаки, а потомства от них жди потом до второго пришествия.
     - Нельзя поручиться, - согласился Иванов.
     -  И какая развязность,  - расстраивал  сам себя  Персиков,  - бойкость какая-то!  И,  ведь,  заметьте,   что   этого  прохвоста  мне  же   поручили инструктировать. -  Персиков  указал на  бумагу,  доставленную  Рокком  (она валялась на экспериментальном столе)...  - а  как я его буду, этого невежду, инструктировать, когда я сам по этому вопросу ничего сказать не могу.
     - А отказаться нельзя было? - спросил Иванов.
     Персиков побагровел, взял бумагу и  показал ее Иванову. Тот прочел ее и иронически усмехнулся.
     - М-да... - сказал он многозначительно.
     - И, ведь, заметьте... Я своего заказа жду два месяца и о нем ни слуху, ни   духу.  А  этому  моментально  и  яйца   прислали   и  вообще  всяческое содействие...
     - Ни черта у него не выйдет, Владимир Ипатьевич. И просто кончится тем, что вернут нам камеры.
     - Да если бы скорее, а то ведь они же мои опыты задерживают.
     - Да вот это скверно. У меня все готово.
     - Вы скафандры получили?
     - Да, сегодня утром.
     Персиков несколько успокоился и оживился.
     -  Угу...  Я  думаю, мы  так  сделаем.  Двери операционной  можно будет наглухо закрыть, а окно мы откроем...
     - Конечно, - согласился Иванов.
     - Три шлема?
     - Три. Да.
     - Ну вот-с...  Вы,  стало  быть, я  и  кого-нибудь  из  студентов можно назвать. Дадим ему третий шлем.
     - Гринмута можно.
     -  Это  который  у  вас  сейчас  с  саламандрами работает?..  гм...  он ничего...  хотя,  позвольте,  весной  он  не   мог   сказать,  как   устроен плавательный пузырь у голозубых, - злопамятно добавил Персиков.
     - Нет, он ничего... Он хороший студент, - заступился Иванов.
     - Придется уж не поспать одну ночь, -  продолжал Персиков, - только вот что, Петр  Степанович, вы проверьте газ, а то черт  их знает,  эти доброхимы ихние. Пришлют какую-нибудь гадость.
     - Нет, нет,  - и Иванов замахал руками,  -  вчера я уже пробовал. Нужно отдать им справедливость, Владимир Ипатьевич, превосходный газ.
     - Вы на ком пробовали?
          -  На  обыкновенных  жабах.  Пустишь  струйку -  мгновенно умирают. Да, Владимир Ипатьевич, мы еще так сделаем. Вы напишите отношение в Гепеу, чтобы вам прислали электрический револьвер.
     - Да я не умею с ним обращаться...
     -  Я на себя  беру, - ответил Иванов, - мы на Клязьме из него стреляли, шутки ради... там один гепеур со мной  жил...  Замечательная штука. И просто чрезвычайно... Бьет бесшумно, шагов на сто и наповал. Мы в ворон стреляли... По-моему, даже и газа не нужно.
     -  Гм... - это остроумная идея... Очень. -  Персиков пошел в угол, взял трубку и квакнул...
     - Дайте-ка мне эту, как ее... Лубянку...

     * * * * *

     Дни  стояли жаркие до  чрезвычайности. Над  полями было ясно видно, как переливается прозрачный, жирный  зной. А  ночи чудные,  обманчивые, зеленые. Луна светила  и такую красоту  навела на  бывшее именье Шереметевых, что  ее невозможно выразить. Дворец- совхоз, словно сахарный, светился, в парке тени дрожали,  а пруды стали  двухцветными  пополам -  косяком  лунный  столб,  а половина  бездонная   тьма.   В  пятнах  луны  можно  было  свободно  читать "Известия", за исключением шахматного отдела, набранного мелкой  нонпарелью. Но в такие ночи никто  "Известия", понятное дело, не  читал... Дуня-уборщица оказалась  в роще  за  совхозом  и там  же оказался,  вследствие совпадения, рыжеусый шофер  потрепанного совхозовского грузовичка. Что они там делали  - неизвестно.  Приютились они в непрочной тени  вяза,  прямо  на  разостланном пальто  шофера. В кухне горела лампочка, там ужинали два огородника, а мадам Рокк  в  белом  капоте  сидела на  колонной  веранде  и  мечтала,  глядя  на красавицу-луну.
     В   10  часов  вечера,  когда  замолкли   звуки  в   деревне  Концовке, расположенной за совхозом, идиллический пейзаж огласился прелестными нежными звуками флейты. Выразить  немыслимо, до чего  они были уместны  над рощами и бывшими колоннами  шереметевского дворца.  Хрупкая трель из  "Пиковой  дамы" смешала  в дуэте  свой голос с голосом  страстной Полины и унеслась в лунную высь,   как   видение  старого   и  все-таки  бесконечно   милого,  до  слез очаровывающего режима.

     - Угасают... Угасают... -

     свистала, переливая и вздыхая, флейта.
     Замерли рощи, и Дуня,  гибельная, как лесная русалка, слушала, приложив щеку к жесткой, рыжей и мужественной щеке шофера.
     - А  хорошо  дудит, сукин сын, - сказал  шофер, обнимая  Дуню за  талию мужественной рукой.
     Игра  на флейте сам заведующий  совхозом Александр  Семенович  Рокк,  и играл, нужно отдать ему справедливость, превосходно. Дело в том, что некогда флейта  была специальностью Александра  Семеновича.  Вплоть  до 1917 года он служил  в   известном   концертном  ансамбле  маэстро  Петухова,  ежевечерно оглашавшем  стройными звуками фойе уютного кинематографа "Волшебные грезы" в городе Екатеринославле.  Но  великий  1917 год, переломивший  карьеру многих людей,  и Александра Семеновича повел по  новым путям. Он покинул "Волшебные грезы" и пыльный звездный  сатин в фойе и бросился в открытое море  войны  и революции, сменив флейту на губительный маузер. Его долго швыряло по волнам, неоднократно выплескивая то в Крыму, то в Москве, то  в Туркестане,  то даже во  Владивостоке.  Нужна  была   именно   революция,  чтобы  вполне  выявить Александра Семеновича. Выяснилось,  что этот человек положительно  велик, и, конечно,  не в  фойе  "Грез"  ему сидеть. Не вдаваясь в  долгие подробности, скажем,  что  последний  1927  и  начало  1928-го  года  застали  Александра Семеновича  в Туркестане, где он, во-первых, редактировал огромную газету, а засим,  как  местный  член высшей хозяйственной комиссии, прославился своими изумительными  работами  по  орошению туркестанского края. В 1928 году  Рокк прибыл  в Москву и  получил  вполне  заслуженный отдых.  Высшая комиссия той организации,     билет     которой    с    честью    носил     в     кармане провинциально-старомодный человек,  сменила его  и  назначила  ему должность спокойную и почетную.  Увы!  Увы! На горе республике кипучий мозг Александра Семеновича  не потух, в Москве Рокк столкнулся с  изобретением Персикова и в номерах на Тверской "Красный Париж" родилась  у Александра Семеновича  идея, как  при  помощи луча Персикова возродить в течение месяца кур в республике. Рокка  выслушали в комиссии животноводства, согласились с ним, и Рокк пришел с плотной бумагой к чудаку зоологу.
     Концерт над стеклянными  водами и рощами и парком уже шел к концу,  как вдруг  произошло нечто,  которое  прервало  его  раньше  времени.  Именно, в Концовке собаки, которым  по времени уже  следовало  бы спать, подняли вдруг невыносимый лай,  который постепенно  перешел в общий  мучительный вой. Вой, разрастаясь,  полетел по  полям, и вою  вдруг  ответил  трескучий в  миллион голосов  концерт лягушек на прудах.  Все это было  так жутко, что показалось даже на мгновенье, будто померкла таинственная колдовская ночь.
     Александр Семенович оставил флейту и вышел на веранду.
     - Маня, ты слышишь!? Вот проклятые собаки...  Чего они, как ты думаешь, разбесились?
     - Откуда я знаю? - ответила Маня, глядя на луну.
     -  Знаешь, Манечка,  пойдем посмотрим на яички,  - предложил  Александр Семенович.
     - Ей-богу, Александр Семенович, ты  совсем помешался со своими яйцами и курами. Отдохни ты немножко!
     - Нет, Манечка, пойдем.
     В оранжерее горел яркий шар. Пришла и Дуня с горящим лицом и блестящими глазами.  Александр Семенович нежно  открыл  контрольные стекла, и все стали поглядывать внутрь камер. На белом асбестовом полу лежали правильными рядами испещренные  пятнами  ярко-красные яйца, в камерах  было беззвучно... а  шар вверху в 15000 свечей тихо шипел.
     - Эх, выведу я цыпляток! - с  энтузиазмом  говорил Александр Семенович, заглядывая то  с  боку в  контрольные  прорези,  то  сверху,  через  широкие вентиляционные отверстия, - вот увидите... Что? Не выведу?
     - А вы знаете, Александр Семенович, - сказала  Дуня, улыбаясь, - мужики в Концовке говорили, что  вы антихрист. Говорят,  что ваши яйца дьявольские. Грех машиной выводить. Убить вас хотели.
     Александр Семенович вздрогнул и повернулся к жене. Лицо его пожелтело.
     - Ну, что вы скажете? Вот народ! Ну что вы сделаете с таким народом? А? Манечка,  надо   будет  им  собрание  сделать...  Завтра  вызову   из  уезда работников.  Я им сам скажу речь.  Надо  будет вообще тут поработать... А то это медвежий какой-то угол...
     - Темнота, - молвил охранитель, расположившийся на своей шинели у двери оранжереи.
     Следующий    день   ознаменовался    страннейшими    и    необъяснимыми происшествиями.   Утром,  при  первом  же   блеске  солнца,   рощи,  которые приветствовали  обычно  светило  неумолчным  и  мощным  стрекотанием   птиц, встретили  его полным безмолвием. Это было замечено решительно всеми. Словно перед  грозой. Но  никакой  грозы  и в помине не  было.  Разговоры в совхозе приняли странный  и  двусмысленный для  Александра  Семеновича  оттенок и  в особенности  потому,  что  со слов дяди,  по прозвищу  Козий Зоб, известного смутьяна  и  мудреца  из  Концовки,  стало  известно,  что  якобы все  птицы собрались  в  косяки  и на рассвете  убрались  куда-то из Шереметева вон, на север, что было просто глупо. Александр  Семенович очень расстроился и целый день потратил на  то, чтобы созвониться с городом Грачевкой.  Оттуда обещали Александру  Семеновичу  прислать  дня  через  два  ораторов на  две  темы  - международное положение и вопрос о Доброкуре.
     Вечер  тоже  был  не без сюрпризов. Если  утром  умолкли  рощи, показав вполне  ясно,  как подозрительно-неприятна тишина  деревьев, если в  полдень убрались  куда-то  воробьи  с совхозного  двора,  то к вечеру  умолк  пруд в Шереметевке. Это было поистине изумительно, ибо всем в окрестностях на сорок верст  было   превосходно   известно  знаменитое  стрекотание  шереметевских лягушек.  А  теперь  они словно вымерли.  С  пруда  не доносилось ни  одного голоса, и беззвучно стояла осока.  Нужно признаться, что Александр Семенович окончательно расстроился. Об этих происшествиях начали толковать и толковали самым неприятным образом, т.е. за спиной Александра Семеновича.
     - Действительно, это странно,  - сказал за  обедом Александр  Семенович жене, - я не могу понять, зачем этим птицам понадобилось улетать?
     - Откуда я знаю? - ответила Маня. - Может быть, от твоего луча?
     -  Ну ты, Маня, обыкновеннейшая дура,  -  ответил  Александр Семенович, бросив ложку, - ты - как мужики. При чем здесь луч?
     - А я не знаю. Оставь меня в покое.
     Вечером произошел  третий сюрприз - опять взвыли собаки  в  Концовке, и ведь  как! Над  лунными  полями  стоял непрерывный  стон,  злобные тоскливые стенания.
     Вознаградил себя Александр  Семенович еще сюрпризом, но уже приятным, а именно в оранжерее. В  камерах начал  слышаться беспрерывный стук  в красных яйцах. "Токи... токи... токи... токи..."  - стучало то в одном, то в другом, то в третьем яйце.
     Стук в яйцах был  триумфальным стуком для Александра Семеновича. Тотчас были  забыты  странные  происшествия  в  роще  и на  пруде.  Сошлись  все  в оранжерее:  и  Маня,  и  Дуня, и сторож, и охранитель, оставивший винтовку у двери.
     - Ну, что? Что вы скажете? - победоносно спрашивал Александр Семенович.
Все с любопытством наклоняли уши к дверцам первой камеры.
     -  Это  они  клювами  стучат,  цыплятки, -  продолжал, сияя,  Александр Семенович. - Не выведу цыпляток, скажете? Нет, дорогие мои, -  и от  избытка чувств  он похлопал  охранителя по  плечу. -  Выведу  таких,  что вы ахнете. Теперь мне в  оба  смотреть, -  строго  добавил  он. -  Чуть  только  начнут вылупляться, сейчас же мне дать знать.
     - Хорошо, - хором ответили сторож, Дуня и охранитель.
     "Таки...  таки...  таки..." - закипало  то в  одном,  то в  другом яйце первой камеры. Действительно, картина  на глазах нарождающейся новой жизни в тонкой отсвечивающей кожуре  была  настолько интересна, что все общество еще долго просидело на опрокинутых  ящиках,  глядя, как  в  загадочном мерцающем свете созревали малиновые  яйца.  Разошлись спать довольно поздно, когда над совхозом  и  окрестностями разлилась зеленоватая  ночь. Была она загадочна и даже,  можно  сказать,  страшна,  вероятно потому,  что  нарушал  ее  полное молчание то и дело начинающийся беспричинный тоскливейший и ноющий вой собак в Концовке. Чего бесились проклятые псы - совершенно неизвестно.
     Наутро  Александра  Семеновича  ожидала  неприятность.  Охранитель  был крайне сконфужен, руки прикладывал к сердцу, клялся и божился,  что не спал, но ничего не заметил.
     -  Непонятное дело, -  уверял охранитель, - я  тут  непричинен, товарищ Рокк.
     -  Спасибо  вам,  и  от  души  благодарен,  -  распекал  его  Александр Семенович, - что вы, товарищ, думаете? Зачем вас поставили? Смотреть. Так вы мне и скажите, куда они делись? Ведь вылупились они? Значит, удрали. Значит, вы дверь оставили открытой да и ушли себе сами. Чтоб были мне цыплята!
     - Некуда  мне ходить. Что я, своего  дела не  знаю, - обиделся  наконец воин. - Что вы меня попрекаете даром, товарищ Рокк!
     - Куды ж они подевались?
     - Да я  почем  знаю, - взбесился наконец  воин, -  что  я их,  укараулю разве? Я зачем поставлен. Смотреть, чтобы камеры никто не упер, я и исполняю свою должность. Вот вам камеры. А ловить ваших цыплят я не обязан по закону. Кто его  знает, какие  у вас  цыплята вылупятся, может, их на  велосипеде не догонишь!
     Александр  Семенович  несколько осекся,  пробурчал  еще что-то и впал в состояние изумления. Дело-то на самом деле  было странное. В первой  камере, которую  зарядили  раньше всех,  два  яйца, помещающиеся у самого  основания луча,  оказались  взломанными. И  одно из  них  даже  откатилось  в сторону. Скорлупа валялась на асбестовом полу, в луче.
     - Черт их  знает,  - бормотал Александр  Семенович, - окна заперты,  не через крышу же они улетели!
     Он  задрал голову  и посмотрел туда, где  в стеклянном  переплете крыши было несколько широких дыр.
     - Что вы,  Александр Семенович, - крайне  удивилась Дуня, - станут  вам цыплята  летать. Они  тут где-нибудь... Цып...  цып... цып... -  начала  она кричать и заглядывать в углы оранжереи, где стояли пыльные цветочные вазоны, какие-то доски и хлам. Но никакие цыплята нигде не отзывались.
     Весь  состав  служащих  часа  два  бегал  по  двору совхоза, разыскивая проворных цыплят, и  нигде ничего не  нашел. День прошел крайне возбужденно. Караул  камер был увеличен  еще сторожем, и тому был  дан строжайший приказ, каждые четверть часа заглядывать в окна камер  и, чуть что, звать Александра Семеновича.  Охранитель  сидел насупившись у  дверей, держа  винтовку  между колен.  Александр Семенович совершенно захлопотался и только во  втором часу пообедал. После обеда он поспал часок  в прохладной тени на бывшей оттоманке Шереметева, напился  совхозовского  сухарного  кваса,  сходил в оранжерею  и убедился,  что теперь там все в полном порядке. Старик сторож лежал  животом на рогоже и, мигая, смотрел в  контрольное стекло первой камеры.  Охранитель бодрствовал, не уходя от дверей.
     Но были и новости: яйца в третьей камере, заряженные позже всех, начали как-то причмокивать и цокать, как будто внутри них кто-то всхлипывал.
     - Ух,  зреют,  -  сказал  Александр Семенович, - вот это зреют,  теперь вижу. Видал? - отнесся он к сторожу...
     -  Да,  дело замечательное,  - ответил тот, качая  головой и совершенно двусмысленным тоном.
     Александр Семенович  посидел  немного  у  камер,  но  при нем  никто не вылупился, он поднялся с корточек, размялся и  заявил, что из усадьбы никуда не уходит, а  только пойдет  на пруд выкупаться  и чтобы его, в случае чего, немедленно  вызвали. Он сбегал во дворец  в спальню,  где стояли  две  узких пружинных  кровати со скомканным бельем,  и  на  полу  была  навалена  груда зеленых яблок и горы проса, приготовленного для будущих выводков, вооружился мохнатым полотенцем, а  подумав, захватил  с собой флейту, с  тем,  чтобы на досуге поиграть над водной гладью. Он бодро выбежал  из дворца, пересек двор совхоза и по ивовой аллейке  направился  к пруду.  Бодро шел Рокк, помахивая полотенцем и держа флейту  под мышкой. Небо изливало зной сквозь ивы, и тело ныло  и просилось в воду. На правой руке у Рокка началась заросль лопухов, в которую  он,  проходя,  плюнул.  И  тотчас в  глубине  разлапистой  путаницы послышалось  шуршание,  как  будто   кто-то  поволок   бревно.  Почувствовав мимолетное неприятное сосание  в сердце, Александр Семенович повернул голову к заросли и посмотрел с  удивлением. Пруд уже  два дня не отзывался никакими звуками.  Шуршание смолкло, поверх  лопухов  мелькнула привлекательно  гладь пруда и серая крыша купаленки. Несколько стрекоз мотнулись перед Александром Семеновичем. Он уже хотел повернуть  к деревянным мосткам, как вдруг шорох в зелени  повторился,  и  к нему присоединилось  короткое  сипение, как  будто высочилось масло и пар из паровоза. Александр Семенович насторожился  и стал всматриваться в глухую стену сорной заросли.
     - Александр  Семенович, -  прозвучал в этот момент  голос жены Рокка, и  белая ее кофточка  мелькнула, скрылась, но опять - мелькнула  в малиннике. - Подожди, я тоже пойду купаться.
     Жена спешила к пруду, но Александр Семенович ничего ей не ответил, весь приковавшись к лопухам. Сероватое и оливковое бревно начало  подниматься  из их  чащи,  вырастая  на  глазах.  Какие-то   мокрые  желтоватые  пятна,  как показалось Александру Семеновичу, усеивали бревно.  Оно начало вытягиваться, изгибаясь  и шевелясь,  и  вытянулось  так высоко,  что перегнало  низенькую корявую  иву...  Затем  верх  бревна  надломился, немного  склонился  и  над Александром   Семеновичем   оказалось   что-то   напоминающее    по   высоте электрический московский  столб. Но только  это что-то было раза в три толще столба и гораздо красивее его благодаря чешуйчатой татуировке. Ничего еще не понимая, но уже холодея, Александр Семенович глянул на верх ужасного столба, и сердце в нем на несколько секунд прекратило бой. Ему показалось, что мороз ударил  внезапно в августовский день, а  перед глазами стало так  сумеречно, точно он глядел на солнце сквозь летние штаны.
     На верхнем конце бревна оказалась голова. Она  была сплющена, заострена и украшена желтым круглым пятном по оливковому  фону. Лишенные век, открытые ледяные  и  узкие глаза  сидели  в  крыше  головы,  и в  глазах этих мерцала совершенно  невиданная злоба. Голова  сделала такое движение, словно клюнула воздух,  весь  столб вобрался в  лопухи, и только одни глаза  остались и, не мигая,  смотрели  на  Александра  Семеновича.  Тот, покрытый  липким  потом, произнес четыре  слова,  совершенно  невероятных и вызванных сводящим  с ума страхом. Настолько уж хороши были эти глаза между листьями.
     - Что это за шутки...
     Затем  ему вспомнилось,  что  факиры...  да... да...  Индия... плетеная корзинка и картинка... Заклинают.
     Голова снова взвилась, и стало выходить и туловище. Александр Семенович поднес  флейту  к  губам,  хрипло пискнул и заиграл, ежесекундно  задыхаясь, вальс из "Евгения Онегина". Глаза в зелени тотчас же загорелись непримиримою ненавистью к этой опере.
     - Что ты, одурел, что играешь на жаре? - послышался веселый голос Мани, и где-то краем глаза справа уловил Александр Семенович белое пятно.
     Затем истошный  визг пронзил весь совхоз, разросся  и  взлетел, а вальс запрыгал как с перебитой ногой. Голова из зелени рванулась вперед, глаза  ее покинули  Александра  Семеновича,   отпустив  его  душу  на  покаяние.  Змея приблизительно  в  пятнадцать  аршин  и  толщиной в  человека,  как пружина, выскочила из лопухов. Туча пыли  брызнула с дороги,  и  вальс кончился. Змея махнула мимо заведующего  совхозом прямо туда, где была видна белая кофточка на дороге. Рокк видел совершенно отчетливо: Маня  стала  желто-белой,  и  ее длинные волосы  как проволочные поднялись на пол-аршина над головой. Змея на глазах  Рокка,  раскрыв на  мгновение  пасть,  из  которой  вынырнуло что-то похожее  на вилку, ухватила зубами Маню, оседающую в пыль, за плечо, так что вздернула ее на  аршин над землей. Тогда Маня повторила режущий предсмертный крик. Змея извернулась пятисаженным винтом,  хвост ее взмел  смерч,  и стала Маню давить. Та больше не издала  ни одного звука, и только Рокк слышал, как лопались  ее  кости.  Высоко  над  землей  взметнулась  голова  Мани,  нежно прижавшись  к  змеиной  щеке.  Изо  рта  у Мани  плеснуло кровью,  выскочила сломанная  рука  и  из-под  ногтей  брызнули  фонтанчики  крови. Затем змея, вывихнув челюсти, раскрыла пасть и разом надела свою голову на голову Мани и стала  налезать  на нее,  как перчатка на палец. От змеи во все стороны било такое жаркое дыхание, что оно коснулось лица Рокка, а хвост чуть не смел его с дороги в  едкой  пыли.  Вот тут-то  Рокк и поседел.  Сначала левая и потом правая половина его черной головы покрылась серебром. В  смертной тошноте он оторвался,  наконец,  от  дороги  и,   ничего  и  никого  не  видя,  оглашая окрестности диким ревом, бросился бежать...

 

<< >>